Vilovo: Samo jaka volja vodi iz pakla droge

Povodom današnjeg Svetskog dana borbe protiv droge, štićenici zajednice u Vilovu su s nama otvoreno razgovarali o svom problemu i zavisnosti koja ih je dovela na taj salaš, a sa željom da drugima objasne šta znači biti narkoman i šta je presudno da bi se iz tog problema izašlo.

– Volja je najbitnija u svemu, u celom našem životu, jer bez nje se ništa ne može krenuti i pokrenuti – kaže Ognjen Savić (32) iz Subotice, koji je u Vilovu od oktobra 2016. godine. – Ono što me je uvelo u problem ne bih nazvao voljom, ali, sad kad se svega prisetim, čini mi se kao da sam nekako nesvesno u sve to ušao. Počeo sam da živim život kako nije trebalo, postavio sam sebi nerealne ciljeve, pa sam zato doživljavao nezadovoljstva, iako su mi roditelji sve maksimalno pružali. Vezivao sam se za materijalno, što brzo gubi smisao jer nema kraja.

Kao i mnogi zavisnici, počeo je konzumiranjem marihuane, i to da bi bio deo neke zajednice i izbegao mogućnost da bude ismevan i neprihvaćen u društvu. Tako je bilo s 13 godina. Kasnije je, s polaskom na fakultet, sve kulminiralo u izbiljnije droge, poput ekstazija, spida i kokaina. I to svakodnevno.

– Tada sam živeo u zabludi da sam bitan gde god da se pojavim – iskren je naš sagovornik, čiji su roditelji saznali za njegovo drogiranje tek četiri godine kasnije. – Više nisam mogao da krijem, počeo sam da kradem novac od roditelja. Krenuo sam na lečenje, ugradili su mi blokatore, ali oni nisu uticali na heroin, tako da sam počeo da koristim njega. Tako sam nastavio drogiranje u novom smeru.

Uz nekoliko pokušaja manipulacije, shvatio je da tako dalje više ne može i da je za njega jedini pravi put put permanentnog izlečenja uz volju i veru u „Zemlji živih”.

– Shvatio sam da ne uništavam samo sebe već i porodicu i svog mlađeg brata, koji je sve to gledao, a kome bi trebalo da sam uzor – priseća se Ognjen. – Onda sam odlučio i uspeo da izdržim od prvog dana do sada. Šest meseci od početka rehabilitacije sam imao prvi susret s porodicom. Teško sam to podneo jer me je bilo sramota, kajao sam se zbog svega što sam im uradio. Sad želim da završim ovu priču s blagoslovom i da vratim „dug” svojoj zajednici.

Jedan dan u terapijskoj zajednici ume da bude dugačak, monoton i dosadan, ali i raznovrstan, pa samim tim i uzbudljiv. Mir i spokojstvo koji vas dočekaju pri dolasku na salaš ne može nadomestiti nijedan seoski turizam, a sve što se na salašima uzgaja isključivo je organsko i delo ruku štićenika. U Vilovu ih trenutno ima 21-22.

Jedan dan u terapijskoj zajednici ume da bude dugačak, monoton i dosadan, ali i raznovrstan, pa samim tim i uzbudljiv. Mir i spokojstvo koji vas dočekaju pri dolasku na salaš ne može nadomestiti nijedan seoski turizam, a sve što se na salašima uzgaja isključivo je organsko i delo ruku štićenika. U Vilovu ih trenutno ima 21-22.

Za razliku od njega, Ljubomir (37) iz okoline Šapca, kraće je u zajednici, oko deset i po meseci. Prva provera, odnosno izlazak sa salaša na neko vreme, čeka ga za mesec i po i, kako kaže, osećaj je čudan.

– Mi smo ovde došli u ludilu problema, od tada dosta razmišljamo i um nam se razbistrio, a onda treba da se susretneš sa svim ljudima i problemima koje si ostavio pri dolasku ovde – kaže Ljubomir. – Vera ulije snagu i energiju u čoveka da se stabilizuje i počne trezveno da razmišlja. Jer, zavisnici su nesvesni svog problema. Čovek postane svestan svega kada mu dosadi i kad hoćeš da pobegneš od toga, a ne možeš. Nastaje pakao, naplata za sve te „lepe osećaje” koje si doživeo dok si se drogirao.

I Ljubomir je pre „Zemlje živih” na više načina pokušao da se izleči, ali bezuspešno. Zatvarao se u sobu, trenirao, pokušavao da se „skine na suvo”. Potom je pokušavao da se izleči i uz medikamente, ali to ga je odvuklo u novi pakao – zavisnost od lekova i medicinskih opijata. Doduše, imao je jednu četvorogodišnju pauzu od drogiranja, i to kad se zaljubio i bio s jednom devojkom, dok ona nije otišla na fakultet, a on iz dosade ponovo počeo da uzima heroin.

– Možda, kada je neko slab i zna da sam ne može da se izvuče, treba da potraži pomoć i onda mu ima spasa – smatra Ljubomir, koji za sebe kaže da je, onog trenutka kada je prihvatio da je slab i da ne može sam, počeo da izlazi iz problema. – Toliko je duboko to otišlo, da sam počeo sebe da ponižavam i potcenjujem, postao sam niko i ništa. Grozio sam se krađa, prevara i otimanja, a na kraju sam ja to počeo da radim. Onda ti roditelji kažu da bi im bilo lakše da nisu živi da ne gledaju ceo pakao pa se osećaš kao da si sateran u ćošak. Iscrpljen si u svakom mogućem smislu i više nemaš koga da prevariš.

Sada, kada je siguran da se u kobnu prošlost neće vraćati, Ljubomir veruje da je smisao života da najpre shvatiš šta život znači.

– Život je borba, a vera i ljubav su nešto što treba da naučimo i čega da se držimo – ističe on. – Poručio bih mladima da kontrolišu svoje istraživanje za drogom. To je propast, smrt. To je iluzija koja čoveka dovede do nestvarne sreće koju ne može da ostvari u stvarnom životu pa pati za tim. Sad planiram da izađem i da se svojim ponašanjem dokažem i normalnim životom odužim svojim roditeljima i sestri.

L. Radlovački