Вилово: Само јака воља води из пакла дроге

Поводом данашњег Светског дана борбе против дроге, штићеници заједнице у Вилову су с нама отворено разговарали о свом проблему и зависности која их је довела на тај салаш, а са жељом да другима објасне шта значи бити наркоман и шта је пресудно да би се из тог проблема изашло.

– Воља је најбитнија у свему, у целом нашем животу, јер без ње се ништа не може кренути и покренути – каже Огњен Савић (32) из Суботице, који је у Вилову од октобра 2016. године. – Оно што ме је увело у проблем не бих назвао вољом, али, сад кад се свега присетим, чини ми се као да сам некако несвесно у све то ушао. Почео сам да живим живот како није требало, поставио сам себи нереалне циљеве, па сам зато доживљавао незадовољства, иако су ми родитељи све максимално пружали. Везивао сам се за материјално, што брзо губи смисао јер нема краја.

Као и многи зависници, почео је конзумирањем марихуане, и то да би био део неке заједнице и избегао могућност да буде исмеван и неприхваћен у друштву. Тако је било с 13 година. Касније је, с поласком на факултет, све кулминирало у избиљније дроге, попут екстазија, спида и кокаина. И то свакодневно.

– Тада сам живео у заблуди да сам битан где год да се појавим – искрен је наш саговорник, чији су родитељи сазнали за његово дрогирање тек четири године касније. – Више нисам могао да кријем, почео сам да крадем новац од родитеља. Кренуо сам на лечење, уградили су ми блокаторе, али они нису утицали на хероин, тако да сам почео да користим њега. Тако сам наставио дрогирање у новом смеру.

Уз неколико покушаја манипулације, схватио је да тако даље више не може и да је за њега једини прави пут пут перманентног излечења уз вољу и веру у „Земљи живих”.

– Схватио сам да не уништавам само себе већ и породицу и свог млађег брата, који је све то гледао, а коме би требало да сам узор – присећа се Огњен. – Онда сам одлучио и успео да издржим од првог дана до сада. Шест месеци од почетка рехабилитације сам имао први сусрет с породицом. Тешко сам то поднео јер ме је било срамота, кајао сам се због свега што сам им урадио. Сад желим да завршим ову причу с благословом и да вратим „дуг” својој заједници.

Један дан у терапијској заједници уме да буде дугачак, монотон и досадан, али и разноврстан, па самим тим и узбудљив. Мир и спокојство који вас дочекају при доласку на салаш не може надоместити ниједан сеоски туризам, а све што се на салашима узгаја искључиво је органско и дело руку штићеника. У Вилову их тренутно има 21-22.

Један дан у терапијској заједници уме да буде дугачак, монотон и досадан, али и разноврстан, па самим тим и узбудљив. Мир и спокојство који вас дочекају при доласку на салаш не може надоместити ниједан сеоски туризам, а све што се на салашима узгаја искључиво је органско и дело руку штићеника. У Вилову их тренутно има 21-22.

За разлику од њега, Љубомир (37) из околине Шапца, краће је у заједници, око десет и по месеци. Прва провера, односно излазак са салаша на неко време, чека га за месец и по и, како каже, осећај је чудан.

– Ми смо овде дошли у лудилу проблема, од тада доста размишљамо и ум нам се разбистрио, а онда треба да се сусретнеш са свим људима и проблемима које си оставио при доласку овде – каже Љубомир. – Вера улије снагу и енергију у човека да се стабилизује и почне трезвено да размишља. Јер, зависници су несвесни свог проблема. Човек постане свестан свега када му досади и кад хоћеш да побегнеш од тога, а не можеш. Настаје пакао, наплата за све те „лепе осећаје” које си доживео док си се дрогирао.

И Љубомир је пре „Земље живих” на више начина покушао да се излечи, али безуспешно. Затварао се у собу, тренирао, покушавао да се „скине на суво”. Потом је покушавао да се излечи и уз медикаменте, али то га је одвукло у нови пакао – зависност од лекова и медицинских опијата. Додуше, имао је једну четворогодишњу паузу од дрогирања, и то кад се заљубио и био с једном девојком, док она није отишла на факултет, а он из досаде поново почео да узима хероин.

– Можда, када је неко слаб и зна да сам не може да се извуче, треба да потражи помоћ и онда му има спаса – сматра Љубомир, који за себе каже да је, оног тренутка када је прихватио да је слаб и да не може сам, почео да излази из проблема. – Толико је дубоко то отишло, да сам почео себе да понижавам и потцењујем, постао сам нико и ништа. Грозио сам се крађа, превара и отимања, а на крају сам ја то почео да радим. Онда ти родитељи кажу да би им било лакше да нису живи да не гледају цео пакао па се осећаш као да си сатеран у ћошак. Исцрпљен си у сваком могућем смислу и више немаш кога да превариш.

Сада, када је сигуран да се у кобну прошлост неће враћати, Љубомир верује да је смисао живота да најпре схватиш шта живот значи.

– Живот је борба, а вера и љубав су нешто што треба да научимо и чега да се држимо – истиче он. – Поручио бих младима да контролишу своје истраживање за дрогом. То је пропаст, смрт. То је илузија која човека доведе до нестварне среће коју не може да оствари у стварном животу па пати за тим. Сад планирам да изађем и да се својим понашањем докажем и нормалним животом одужим својим родитељима и сестри.

Л. Радловачки