Jedva punoletni brucoš sam obrađuje 20 jutara zemlje

Pa još toliko nazad. Onda su došla moderna vremena pa su nove generacije, koristeći internet i kojekakve navigacione aplikacije, ustanovile da od očevog, dedinog ili pradedinog ognjišta do lokalne škole zapravo nije bilo ni kilometar i po, ali kako god, legenda se proširila, što ipak ne znači da nije bila često i istinita. U današnjoj izvedbi, slična može glasiti: imaš 16 godina, a sam obrađuješ 20 jutara ne tako plodne zemlje kakva je u ataru Bezdana. Teško? Jeste! Onda posle dve godine upišeš i Poljoprivredni fakultet, ali i dalje ne odustaješ od ratarenja. Još teže? Jeste! Ali ne i Miljanu Katiću, nesumnjivo budućem diplomiranom agronomu.

Sve više mladih svoju budućnost traži u inostranstvu pa su nam sela sve pustija, kao i srpska poljoprivreda. Ipak, ima i onih za koje je zov rodnih bačkih oranica jači od iskušenja odlaska u beli svet, kao što je Miljan Katić, od letos student u Novom Sadu. Mladi Bezdanac, uz tek povremenu pomoć oca Predraga, koji je, kao brodar, na privremenom radu u inostranstvu, već dve godine obrađuje dvadesetak jutara zemlje, bazirajući svoju proizvodnju isključivo na ratarstvu, a ljubav prema paorluku ga je svojevremeno navela na to da upiše i Srednju poljoprivredno-prehrambenu školu u Somboru, koju je završio kao jedan od najboljih đaka, dokazujući svoje umeće i iskustvo na brojnim školskim stručnim takmičenjima.

– Odmalena sam znao da ću se poljoprivredom baviti ceo život i od tog plana ne odustajem ni sada – priča nam Miljan dok priprema traktor za predstojeću žetvu soje i suncokreta. – Valjalo bi zanoviti i ove „vremešne“ traktore, nedavno mi je pošlo za rukom da kupim novu prskalicu, špartač i „ciklon“, odnosno rasturač veštačkog đubriva. Računam da bih ove godine, ili možda sledeće, mogao kupiti i jednog „armtraka“ od 120 konjskih snaga. Brže bih orao nego do sada, a to će mi trebati kada krenu obaveze na fakultetu, pošto otac mesec dana provede na brodu, pa onda ima kraću pauzu, tokom koje može da „priskoči“, da me odmeni ako imam neodložne obaveze na Poljoprivrednom.

Miljanove planove s osmehom opravdanog zadovoljstva prate majka Sanja i otac Predrag, koji se zadesio u Bezdanu između svoje dve rečnobrodarske ture. Kako kažu, sve do sada kako se ponašao njihov jedinac uliva im poverenje da školovanje neće trpeti zbog paorluka, od kojeg Miljan ne odustaje ni zbog fakulteta.

– Zapravo, uvek je takav bio, kao da mu dan nema dovoljno sati, ustaje svako jutro u pola šest i onda juri do ponoći... – smeje se Sanja, „optužujući“ sinovljeve babu i dedu za strast koju je razvio prema poljoprivredi. – Odmalena je, čim otvori oči, trčao do njihove kuće, u plastenik, pošto se svekar i svekrva vrlo ozbiljno bave povrtarstvom, tamo plevio, prskao, brao, valjda nije ni moglo drugačije da bude nego da mu poljoprivreda postane životno opredeljenje.

Sanja tako pojašnjava kako je od sina jednog mašinca, Predraga, izrastao mladi bezdanski paor, čijih polja se, kažu u tom selu, ne bi mogli postideti ni daleko stariji, iskusniji i „veći“ poljoprivrednici.

Ipak, ima Miljan i druge „porodične“ predispozicije, kao što je ona za bircuz, društvo, jer mu je baba Bosa jedna od najstarijih ugostitelja ovdašnjih, koja je nakon dugogodišnjeg rada na Velikoj bezdanskoj čardi, tranziciono odavno upokojenoj, pre dve decenije otvorila i svoju kafanu u ulici na putu ka Mađarskoj, tj. Bačkom Bregu, a kako su nam posvedočili Bezdanci kod kojih smo se raspitivali za domaćinstvo najstarijih Katića, kao što je sa svojim suprugom Milanom spremna da se prva prihvati, ali i poslednja ostavi motike, Bosi nije teško ni da prva pesmu, bećarac kakav, povede kad su slavlja i veselja. Njen Milan, poreklom Kodrunaš od Slunja, glavni je tehnolog u plasteniku iz kojeg prvoklasan paradajz pronalazi svoj put do najboljih restorana u okolini, pa i unuk Miljan „kupi“ znanje od dede, koji nijednog trenutka ne sumnja u to da će gazdinstvo Katića koliko za četiri-pet godina voditi diplomirani inženjer poljoprivrede.

I sve to bi bilo dosta da se Miljan uklopi u novoveki, novim milenijumom apgrejdovani derivat legendarne priče o kilometarskom pešačenju do škole i nazad, ali ima još! Odličan učenik, uzoran poljoprivrednik, taze student Poljovrivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu od oca, nekad uspešnog fudbalera koji je „loptu terao“ i u beogradskim prvoligašima, Miljan je nasledio i sportsku crtu. Doduše, raskošniju od Predragove jer je, osim prvotimskog mesta „desetke“ (takoreći Mesija) u FK „Dunav“ u majčinom rodnom Bačkom Monoštoru, prvotimac i levokrilni bek proslavljenog Rukometnog kluba „Grafičar“ u rodnom Bezdanu, koji je iznedrio i nekoliko jugoslovenskih i srpskih reprezentativaca. Pa se ne treba čuditi što je već počeo pregovore s nekoliko novosadskih fudbalskih i rukometnih klubova o ovojesenjem „transferu“. Kaže, ako batali sport dok studira i o bezdanskim oranicama se brine, biće mu dosadno, pa da se obezbedi na vreme...

Milić Miljenović