Premijera predstave ”Ričard Treći” u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz

Sto godina je trebalo da se neko usudi da na sceni izvede ovu suštinsku kritiku vlasti, kako je taj podatak protumačio Valentin Vencel, upravnik Novosadskog pozorišta, koje će u ponedeljak premijerno izvesti Šekspirovog “Ričarda Trećeg”, u režiji Dejana Projkovskog.

- Dva su uslova potrebna za “Ričarda Trećeg”. Prvi je visoka kvalifikovanost ansambla, a drugi društveni kontekst u kojem ima smisla oglasiti se o problematici zauzimanja vlasti i borbe za nju, zbog koje ovaj naš svet ponekad postaje nesnošljiv - rekao je Vencel na jučerašnjoj konferenciji za novinare kojom je najavljena premijera.

Predstavu “Ričard Treći” u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz režirao je Dejan Projkovski, gost iz Makedonije. Njemu je ovo, posle Tolstojeve “Ane Karenjine”, drugi put da režira u kući koja važi za vrhunsku u pogledu umetničkih kvaliteta glumačkog ansambla.

- Sa njima pronalazim pravi smisao pozorišne umetnosti - stvaranje sveta predstave - kaže Projkovski. - O pozorištu je najlakše pričati, a najteže je igrati. Ansambl Novosadskog pozorišta malo priča, puno radi.

Projkovski je novinare podsetio da je za Šekspira scena bila ogledalo sveta. To ogledalo prikazuje i celo društvo, a “Ričard Treći”, po mišljenju reditelja iz Makedonije, je sada i naše ogledalo.

- Žaba u njemu više nije princ! - poručio je otrežnjujuće. - Od prve replike: “Prometnu zimu našeg ogorčenja”, do poslednje: “Kraljevstvo za konja!”, Ričard zaboravlja smisao života. Kad stavi krunu na glavu, postane mu dosadno. Imalo bi više smisla to što radimo, kad bi bili svesni svi da nas na kraju čeka smrt. Ne bi vlast videlu blizu božanstva.

Predstava u Novosadskom pozorištu, kako je dalje naveo reditelj Projkovski, ima i mnogo drugih tema. U procesu rada se dala osetiti sva dubina antičke tragedije koju nosi Šekspirova drama “Ričard Treći”.

- Kraljevstvo je zatvor, a to je i sopstvena koža. Kako pobeći od sistema, od samog sebe, svoje boli - neka su od pitanja koja su želeli da postave predstavom. - Puno smo se trudili da nađemo srž toga, da prikažemo kako to izgleda, pronađemo pravi jezik. Veliki je izazov!

U okviru najave premijere u Novosadskom pozorištu je otkriveno da je predstava visoko stilizovana, audio-vizuelno bogata i da očekuju mnogo od njene reprezentativnosti ne samo kod nas. Saradnica za scenski pokret Olga Pango je imala istaknuto mesto u oblikovanju glumačkih zadataka, stvarajući sa rediteljem ono što je nazvala savremenim izrazom. Za glumce je imala samo reči hvale u pogledu toga kako prirodno, organski vladaju telom, a ne samo govorom.

- Kad se pojavila Olga Pango i uvela scenski pokret, tek onda sam se smirio i prestao da razmišljam o tome da je Ričard tu mač (previše - prev. nov.) - rekao je Arpad Mesaroš, glumac koji igra naslovnu ulogu. - Od početka mi se činilo da je tu mač biti i psihopata i dvorska luda, ali verovao sam reditelju i radio dalje. Već kad smo radili “Anu Karenjinu” držao nas je za stolom dok nismo eksplodirali od želje za scenom. Mnogo sam zahvalan koleginicama i kolegama s kojima u predstavi baš i nisam u najboljem odnosu, ali iza scene se jako volimo i znači mi njihova podrška.

Glumica Livia Banka koja igra Vojvotkinju od Jorka, Ričardovu majku, proces je opisala kao plovidbu brodom u kojem su glumci bili mornari, a reditelj kapetan koji ih je puštao da rade šta hoće, ali na kraju doveo u luku. Što se tiče same uloge, nije želela da zvuči feministički, ali je rekla da žene u ovom komadu, kao i danas, pate. Od devetog veka se ništa nije promenilo.

- Istoričari pišu da su tada bile distanciranije od svoje dece, muževa, jer se mnogo umiralo, ali i oni su bili muškarci. nama je to neprihvatljivo - poručila je Livia Banka.

Za Gabrielu Crnković je bio gotovo nemoguć zadatak da odigra ženu, Kraljicu Elizabetu, koja je izgubila sve u životu, i muža, i decu, i braću... Ipak, lakše joj je bilo raditi, nego pričati o tome.

- Kako naći tu emociju? Otkud mi hrabrost da uopšte pomislim na to? - upitala se Gabriela Crnković. - Pokušavala sam da uguram sebe u tu ulogu i reditelj mi je mnogo pomogao, ostaje samo da promenim još ponešto do premijere, jer ne mogu svaki dan da igram to isto.

Glumac Atila Nemet nije imao psihofizičkih problema u ulozi Edvarda Četvrtog. Za njega je raditi sa Projkovskim uvek pobeda, jer govore istim pozorišnim jezikom:

- Pobedili smo Tolstoja, pa nam ni Šekspir nije bio problem. Sad mi je 20 godina rada u pozorištu. Ako kasnije na ovaj dan budem gledao sa ponosom, biću jako zadovoljan, jer mislim da smo stavili Šekspira gde mu je mesto, u krug svetski relevantnih predstava.

I. Burić