SVETLANA MILIĆ, VIZUELNI UMETNIK Udah, izdah

Razgovor s njom je uvek uzbudljiv, dinamičan, jer spada u one ljude koji nisu ravnodušni i apatični, zainteresovani samo za nešto što ih se usko tiče.

„Ne zaboravi me – ogled o strukturi“ njena je aktuelna izložba u Galeriji SULUV–a u Novom Sadu. Prateći proces nastanka radova, bio sam impresioniran posvećenošću i emocijom s kojim su od starinskih artefakata, narodne kulture heklanja, umetničkom intucijom postajali deo nečeg mnogo većeg. Ili bi tačnije bilo reći da su to već bili, a da je umetničko delovanje otkrilo njihovu suštinu.

– Jako je bitno da ne mislimo da život počinje od nas. Ja zato neću da kažem da je ovo recikliranje, jer je sad TO jako moderno. Ovo je samo jedan glas koji sam čula iz prošlosti i nadovezala se na njega. Svojim jezikom nastavljam taj dijalog i mini–misiju bivših žena – kaže Svetlana Milić. – Užasno je moderan i feminizam, ali ne radim to ni i iz toga. Ovo pripada narodnoj umetnosti žena. To je ono što nije popularno danas. A ja baš hoću da radim na tome, na onome što je naše.      

Zašto ste se odlučili da od „Molitve“, kako je glasio radni naslov izložbe, na kraju bude - „Ne zaboravi me“?

– Proces rada ima svoje etape. Krenem stihijski, ali onda počnem da pratim... Taj rad je u jednom momentu izašao iz mene, oslobodio se. Onda sam počela ja njega da sledim. To je najbolji deo, najsrećnija okolonst, kada se radovi oslobode nas koji ih možda gušimo nekim svojim zahtevima i mentalnom projekcijom kako nešto treba da izgleda. Tako da sam jako srećna da sam najbolji deo sebe ugradila unutra, povezala se na vrlo suptilan način sa tom materijom i sišla sa spoljašnjih lejera u mnogo dublji. Čini mi se da smo tako počeli da komuniciramo. Videla sam matematiku, fantastičnu strukturu, novu dimenziju koja me do te mere fascinirala da sada vidim i naredne korake, istraživački rad koji može da se nastavi u dosta zanimljivom pravcu.

„Hekleraji“ koji su izloženi u Galeriji SULUV–a, iako svaki za sebe, sklopljeni su u mozaike, povezuju se i nadovezuju, kao da je i to bio deo stvaralačkog procesa?

– Grade neke nove celine. To se dešava kada se uđe u zahvalan prostor. Galerija SULUV–a je divan prostor u kojem rade divni ljudi i beskrajno sam im zahvalna. Oseti se to kad se uđe unutra. Rad se prostro. Nisam ni razmišljala o tome. Prosto vidim stvari, a znam da su prostori inače živi i sami određuju kako vole da se nešto postavi. Moje je samo da to poslušam. Različiti prostori traže različitu vrstu fokusa, strukture, estetike, razne načine na koji čovek može da naravi mali dijalog sa tom novom celinom. Ja to tako doživljavam.

Prvi utisak koji neko ima – gle, pa to su pločice! Gle, pa to je hekleraj! Gle, pa to je... Jeste, ali kad se malo zagledate, to vam je kao kad sretnete nekog čoveka. Vi u momentu kažete – gle, pa to je on! Ali, kad se malo udubite u njega ili dimneziju rada koji je ispred vas, unutra se pronađe mnogo drugih stvari. Ja sam u ovome videla neverovatno precizne strukture koje sam viđala u zamrznutoj vodi, kada se uveća snežna pahuljica. Mislim da mi stvarno dišemo te strukture, a ove žene su to samo iznosile napolje, bez ikakve svesti o tome i udubljivanja. One su samo bile tu, u totalnoj sadašnjosti, i prenosile sadašnjost u vidljivu realnost. To je najfenomenalnije od svega!

Prozračnost i lakoća u kontrastu su sa svojevrsnom građevinskom rekonstrukcijom onoga što ste nazvali i ogledom u prostoru, što je po meni sjajan, gotovo arhitektonski rezultat!

– Hvala na lepoj asocijaciji. Obožavam arhitekturu i neverovatno mi je bitna u ličnom životu. Sada nije moderno govoriti u terminima nežnosti, lepote, harmonije, ali ja sam sigurna da je upravo sad najbolje vreme za govor o tome. Jako mi je drago da sam na kraju poslušala taj instinkt i nisam kvarila blagost i lepotu te arhitektonike. Čak mislim da su ti radovi otisci duša tih žena koje su ih stvarale. Tako isto sam se ja unutar njih srela sa svojom nežnošću koju sam najmanje pokazivala u javnosti. Uopšte, u ovaj rad me je najnežnije gurnula jedna velika zahvalnost koju sam imala za žene koje sam srela na svom putu. Žene koje su mi veoma pomogle u teškim trenucima, jer su mi se našle pri ruci i bile nesebične. Da bih im se zahvalila na tome, uzvratila im, pitala sam se šta bih mogla da uradim. Triptih koji jedna od njih sad ima u svojoj kući, kad sam ga videla na zidu, ohlađenog od mene, udaljenog, kao da ga nisam ja radila, povukao me da ponirem u njega i od toga je krenulo sve ovo. Ako nije pretenciozno, ovo je zahvalnost i za svaku od žena koja je radila to, spašavala živote i mislila da izlazi iz nečega. Ako nije suviše pretenciozno, produžila sam i preselila taj život.      

Igor Burić

Engleska čipka

Ono što je takođe vidljivo na vašoj izložbi je to da su celine podeljene ne samo po obliku, nego i po bojama, koje su dosta neutralne, prirodne.

– To su te faze kroz koje sam išla s njima, a dosta vremena je prolazilo između. Prvo sam bila opterećena da to mora biti likovno, da to mora biti ovako, ili onako. Pa sam onda mešala, „muljala“ razne hemikalije, boje, da bih dobila te bogato-jake strukturalne mase. Strašno mi se to dopalo i jako mi je ličilo na, ne znam koje bi to doba moglo biti, englesku „čipku“. Kad sam se toga oslobodila, shvatila sam da ništa ne mora i u zadnjoj fazi – beloj – s kojom nisam imala kontakta i čak je se plašila, kada sam je nanela, počela sam sve da prekolorišem i neutralizujem, jer sam htela baš to. Da dovedem bilo koga ko gleda u stanje mirovanja, čisto od dekorativnosti i boje, njihovog značaja, da postane svestan strukture. Da uđe u meditativnu matematiku koju ja vidim unutra. I inače, kad radim u različitim medijima, a mnogo volim fotografiju, film, jako mi se dopada kad izvlačim male strukture i ostavljam ih u prethodnim stanjima.