СВЕТЛАНА МИЛИЋ, ВИЗУЕЛНИ УМЕТНИК Удах, издах

Разговор с њом је увек узбудљив, динамичан, јер спада у оне људе који нису равнодушни и апатични, заинтересовани само за нешто што их се уско тиче.

„Не заборави ме – оглед о структури“ њена је актуелна изложба у Галерији СУЛУВ–а у Новом Саду. Пратећи процес настанка радова, био сам импресиониран посвећеношћу и емоцијом с којим су од старинских артефаката, народне културе хеклања, уметничком интуцијом постајали део нечег много већег. Или би тачније било рећи да су то већ били, а да је уметничко деловање открило њихову суштину.

– Јако је битно да не мислимо да живот почиње од нас. Ја зато нећу да кажем да је ово рециклирање, јер је сад ТО јако модерно. Ово је само један глас који сам чула из прошлости и надовезала се на њега. Својим језиком настављам тај дијалог и мини–мисију бивших жена – каже Светлана Милић. – Ужасно је модеран и феминизам, али не радим то ни и из тога. Ово припада народној уметности жена. То је оно што није популарно данас. А ја баш хоћу да радим на томе, на ономе што је наше.      

Зашто сте се одлучили да од „Молитве“, како је гласио радни наслов изложбе, на крају буде - „Не заборави ме“?

– Процес рада има своје етапе. Кренем стихијски, али онда почнем да пратим... Тај рад је у једном моменту изашао из мене, ослободио се. Онда сам почела ја њега да следим. То је најбољи део, најсрећнија околонст, када се радови ослободе нас који их можда гушимо неким својим захтевима и менталном пројекцијом како нешто треба да изгледа. Тако да сам јако срећна да сам најбољи део себе уградила унутра, повезала се на врло суптилан начин са том материјом и сишла са спољашњих лејера у много дубљи. Чини ми се да смо тако почели да комуницирамо. Видела сам математику, фантастичну структуру, нову димензију која ме до те мере фасцинирала да сада видим и наредне кораке, истраживачки рад који може да се настави у доста занимљивом правцу.

„Хеклераји“ који су изложени у Галерији СУЛУВ–а, иако сваки за себе, склопљени су у мозаике, повезују се и надовезују, као да је и то био део стваралачког процеса?

– Граде неке нове целине. То се дешава када се уђе у захвалан простор. Галерија СУЛУВ–а је диван простор у којем раде дивни људи и бескрајно сам им захвална. Осети се то кад се уђе унутра. Рад се простро. Нисам ни размишљала о томе. Просто видим ствари, а знам да су простори иначе живи и сами одређују како воле да се нешто постави. Моје је само да то послушам. Различити простори траже различиту врсту фокуса, структуре, естетике, разне начине на који човек може да нарави мали дијалог са том новом целином. Ја то тако доживљавам.

Први утисак који неко има – гле, па то су плочице! Гле, па то је хеклерај! Гле, па то је... Јесте, али кад се мало загледате, то вам је као кад сретнете неког човека. Ви у моменту кажете – гле, па то је он! Али, кад се мало удубите у њега или димнезију рада који је испред вас, унутра се пронађе много других ствари. Ја сам у овоме видела невероватно прецизне структуре које сам виђала у замрзнутој води, када се увећа снежна пахуљица. Мислим да ми стварно дишемо те структуре, а ове жене су то само износиле напоље, без икакве свести о томе и удубљивања. Оне су само биле ту, у тоталној садашњости, и преносиле садашњост у видљиву реалност. То је најфеноменалније од свега!

Прозрачност и лакоћа у контрасту су са својеврсном грађевинском реконструкцијом онога што сте назвали и огледом у простору, што је по мени сјајан, готово архитектонски резултат!

– Хвала на лепој асоцијацији. Обожавам архитектуру и невероватно ми је битна у личном животу. Сада није модерно говорити у терминима нежности, лепоте, хармоније, али ја сам сигурна да је управо сад најбоље време за говор о томе. Јако ми је драго да сам на крају послушала тај инстинкт и нисам кварила благост и лепоту те архитектонике. Чак мислим да су ти радови отисци душа тих жена које су их стварале. Тако исто сам се ја унутар њих срела са својом нежношћу коју сам најмање показивала у јавности. Уопште, у овај рад ме је најнежније гурнула једна велика захвалност коју сам имала за жене које сам срела на свом путу. Жене које су ми веома помогле у тешким тренуцима, јер су ми се нашле при руци и биле несебичне. Да бих им се захвалила на томе, узвратила им, питала сам се шта бих могла да урадим. Триптих који једна од њих сад има у својој кући, кад сам га видела на зиду, охлађеног од мене, удаљеног, као да га нисам ја радила, повукао ме да понирем у њега и од тога је кренуло све ово. Ако није претенциозно, ово је захвалност и за сваку од жена која је радила то, спашавала животе и мислила да излази из нечега. Ако није сувише претенциозно, продужила сам и преселила тај живот.      

Игор Бурић

Енглеска чипка

Оно што је такође видљиво на вашој изложби је то да су целине подељене не само по облику, него и по бојама, које су доста неутралне, природне.

– То су те фазе кроз које сам ишла с њима, а доста времена је пролазило између. Прво сам била оптерећена да то мора бити ликовно, да то мора бити овако, или онако. Па сам онда мешала, „муљала“ разне хемикалије, боје, да бих добила те богато-јаке структуралне масе. Страшно ми се то допало и јако ми је личило на, не знам које би то доба могло бити, енглеску „чипку“. Кад сам се тога ослободила, схватила сам да ништа не мора и у задњој фази – белој – с којом нисам имала контакта и чак је се плашила, када сам је нанела, почела сам све да преколоришем и неутрализујем, јер сам хтела баш то. Да доведем било кога ко гледа у стање мировања, чисто од декоративности и боје, њиховог значаја, да постане свестан структуре. Да уђе у медитативну математику коју ја видим унутра. И иначе, кад радим у различитим медијима, а много волим фотографију, филм, јако ми се допада кад извлачим мале структуре и остављам их у prеthodnim стањима.