Mudri političari, poput Miloša Vučevića u kampanji pokazivali jedinstvo Srba, dok je prozapadna opozicija vređala Srbe iz Republike Srpske

Način na koji je Memorandum plasiran u javnost, govori u prilog tome da su tadašnje elite želele da saseku u korenu i obesmisle tu borbu za ravnopravnost, koja je ipak bila nezaustavljiva. Koliko je duh Memoranduma lebdeo nad antisrpskim snagama u regionu najbolje pokazuje to što im se priviđalo i

postojanje nepostojećeg tzv. Memoranduma 2 iz 2011. godine. Sintagmu “Slaba Srbija - jaka Jugoslavija”, zamenila je krilatica “Slaba Srbija - stabilan Balkan”. Ne samo da je mnogima smetala nekakva navodna Velika Srbija, već je smetala i avnojevska Srbija, u Badinterovim granicama iz 1991. godine, pa je deo međunarodne zajednice, zapadne najpre, pomislio da je jedina prihvatljiva Srbija - krnja Srbija.

Pobeda prave Srbije 2012.

Postavljalo se pitanje koliko to Srbija treba da bude mala da im ne bi bila (pre)velika, a srpski narod i država su bili u konstantnoj defanzivi, večito se pravdajući i izvinjavajući za sve i svašta. Bili smo stigmatizovani i prokazani kao nekakvi hegemonisti, iako je jedino Srbija od svih eks-ju republika (ras)komadana, a optuženi smo da smo najzločinačkiji narod, iako je srpski narod objektivno bio najveća žrtva ratova u bivšoj Jugoslaviji i doživeo je strahovita etnička čišćenja. Nervoza svih naših neprijatelja je dodatno pojačana nakon promene vlasti 2012. godine, koja nije bila tek puka promena vlasti, već potpuna promena paradigme i povratak srpskom stanovištu.

Pobeda prave Srbije i poraz dosističkih snaga 2012. godine se mogu nazvati Trećim srpskim ustankom, ali mirnim, kulturnim. Iako je na taktičkom planu nekada izgledalo da je usledio kontinuitet, 2012. je godina radikalnog diskontinuiteta sa jednom jugoslovenskom, autošovinističkom, defanzivnom i autodestruktivnom politikom Srbije u odnosu prema regionu. Srbija više ne srlja bezglavo i ne vodi autističnu politiku, kao kada smo se borili sami protiv čitavog sveta, ali nema više potrebe nikome ni da se pravda, dodvorava i nema kompleks ni više, ali ni niže vrednosti. Pošto mnogi na Zapadu Srbiju vide kao Malu Rusiju i njihova je srbofobija samo rukavac rusofobije, kako bi to rekao Milorad Ekmečić, sada bi mnogi u regionu hteli da iskoriste ukrajiski sukob i da Srbiju i srpski svet predstave kao nekakav "ruski maligni uticaj" da bi sukobivši Srbiju sa Zapadom izvukli korist za sebe.

Srpski svet povezuje istorija, kultura, jezik, vera

Srpski svet nije nikakav deo državne strategije niti zavere protiv bilo koga, već je izraz koji označava srpski kulturni prostor, duhovnu teritoriju i našu sveštenu geografiju. Tu sakralnost i povezanost prostora niko ne može da nam oduzme i srpski svet nije ekspanzionistički i ne označava teritorijalno-državnu tvorevinu. Nema govora o tome da je to deo nekakvog plan, jer i sam sam npr. pisao o tom pojmu tokom 2016. i 2018. godine, kada taj termin nije bio u širokoj upotrebi. Srpski svet u sebe uključuje i državu Srbiju, kao i Republiku Srpsku, a zatim i ostale prostore na kojima živi naš narod. Negde je taj narod politički i teritorijalno, državotvorno organizovan, kao u Srbiji i Srpskoj, negde se bori za

veća prava, kao u Crnoj Gori, dok u drugim delovima opstaje samo u kulturnom i nacionalnom smislu. Srpski svet je poput koncentričnih krugova, različitih delova našeg naroda, koji su različitog stepena snage i uticaja. Ono što povezuje jesu istorija, kultura, jezik, a najpre vera i Srpska pravoslavna crkva

(SPC) koja je, ne bez razloga, glavna meta svih naših dežurnih neprijatelja. Zanimljivo je da mnogima smetaju srpski i(li) ruski svet (ruski mir), dok se istovremeno dive Komonveltu, Frankofoniji, hispanokomonveltu, ne smeta im ni germanska kulturna mitelojropa, Velika Albanija, neoosmanizam, megali idea itd. Dive se geopolitičkim teorijama po kojima npr. SAD treba da brane svaku stopu na planeti kao svoj interes i da šire svoj uticaj, ali im je problem da Srbi budu svuda Srbi i da, ma gde živeli, budu kulturno i duhovno povezani, i to bez pretenzija da ugroze bilo čiju državnost i teritorijalni integritet. Ako se, međutim, Srbi bore za dejtonsku Republiku Srpsku, Kosmet u Srbiji – što je sve međunarodno pravo ili da srpski jezik u Crnoj Gori bude unet u Ustav kao službeni jer je ubedljivo većinski u toj državi (što je evropski standard) – onda se smatraju remetilačkim faktorom. Kada se Albanci u Severnoj Makedoniji (iz)bore za svoja prava to je pohvalno i evropski, a kada to isto pokušavaju Srbi u Crnoj Gori, to je retrogradno i antievropski. Poput priče oko Memoranduma iz 1986. po istoj matrici se i sada od proste borbe za ravnopravnost prave optužbe za izmišljeni ponovni velikosrpski hegemonizam. Ovog puta nema nikakvog pisanog dokumenta i strategije, koji bi na volšeban način dospeli u medije, već se selektivno izvlače iz konteksta i koriste izjave nekih političara da bi se

udarilo na Srbiju po metodološkom principu – napad je najbolja odbrana.

Vučić: Granice Srbije nepovredive, a tuđe nas ne zanimaju

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je lepo rekao jednom prilikom odgovarajući na besmislene napade iz regiona zbog srpskog sveta da su "granice Srbije nepovredive, a tuđe nas ne zanimaju". Kada je ministar odbrane i potpredsednik Vlade, Miloš Vučević prilikom proslave Dana Republike Srpske, pozvao na srpsko ujedinjenje, doživeo je salve uvreda. Te uvrede dolaze uglavnom od onih koji bi da ukinu Republiku Srpsku, koji po nemačkim ambasadama slave godišnjice nemačkog ujedinjenja, ali im smeta srpsko ujedinjenje, koje se odnosilo na srpsku kulturnu i duhovnu povezanost, a ne teritorijalnu, obzirom na to da Srbija poštuje teritorijalni integritet svih zemalja, pa i BIH, što je nedavno i sam Vučević istakao. Ali, kao što poštuje BIH, isto tako Srbija je i protiv gašenja Republike Srpske. Nažalost imali smo

skandaloznu situaciju i u samoj Srbiji da su neki politički akteri iz opozicije u medijima brutalno napadali braću iz Republike Srpske, što je ostavilo trajno ružan utisak. Dok su neki mudri političari, poput Miloša Vučevića u kampanji pokazivali jedinstvo Srba (kao u predizbornom spotu sa Vladislavom

Dajkovićem i Draškom Stanivukovićem), prozapadna opozicija je vređala Srbe iz Republike Srpske i nipodaštavala ih, svaljujući na njih krivicu za svoj izborni neuspeh. Verujem da Dajković i Stanivuković nisu tada odabrani zbog svojih političkih opcija, već pre svega kao mladi i perspektivni politički predstavnici Srba u regionu, jer Srbija se ne meša u unutrašnji politički život Republike Srpske, kao ni Crne Gore. Isti Vučević, koji ima odlične odnose sa Stanivukovićem, je bio rado viđen gost i na skupovima SNSD, jer državotvorni rezon nalaže da Srbija i Republika Srpska treba da sarađuju međusobno bez obzira koje stranke su na vlasti. To je ono pravo jedinstvo u najzdravijem smislu te reči, koje se ne može i ne sme srušiti i koje ostaje u amanet i budućim generacijama, a na koje je ministar Vučević mislio kada je spomenuo ujedinjenje. Kada je reč o srpskom svetu treba reći da to nije nikakav bauk, već prosto prepoznavanje činjenice da su Srbi, Srbi i u Trstu, Temišvaru, Kumanovu, Herceg Novom, Vukovaru, Drvaru, Vrakama kod Skadra, Beogradu, Orahovcu, Novom Sadu, Šopluku u Zapadmoj Bugarskoj, Beloj Krajini u Sloveniji, Kopru, Gomirju, Sentandreji, Solunu, Pragu, Sidneju, Čikagu, Moskvi... Srbi imaju pravo da budu duhovno i kulturno povezani i da vole svoju maticu bez da se pravdaju zbog toga bilo kome. Takođe, zašto Srbija ne bi širila svoj ekonomski, kulturni, pa i politički uticaj bilo gde u regionu- pogotovo što je taj uticaj dobronameran i bez bilo kakvih teritorijalnih pretenzija. Ponajmanje treba da se pravdamo onima koji dozvoljavaju da se Aljbin Kurti brutalno meša u politički život Severne Makedonije, kao i na jugu centralne Srbije i koji su podrža(va)li to da Albanci imaju u regionu premijere u čak tri države i jednoj nepriznatoj teritoriji na prostoru Srbije.

Uroš Nikolić, politikolog