Начин на који је Меморандум пласиран у јавност, говори у прилог томе да су тадашње елите желеле да сасеку у корену и обесмисле ту борбу за равноправност, која је ипак била незаустављива. Колико је дух Меморандума лебдео над антисрпским снагама у региону најбоље показује то што им се привиђало и
постојање непостојећег тзв. Меморандума 2 из 2011. године. Синтагму “Слаба Србија - јака Југославија”, заменила је крилатица “Слаба Србија - стабилан Балкан”. Не само да је многима сметала некаква наводна Велика Србија, већ је сметала и авнојевска Србија, у Бадинтеровим границама из 1991. године, па је део међународне заједнице, западне најпре, помислио да је једина прихватљива Србија - крња Србија.
Победа праве Србије 2012.
Постављало се питање колико то Србија треба да буде мала да им не би била (пре)велика, а српски народ и држава су били у константној дефанзиви, вечито се правдајући и извињавајући за све и свашта. Били смо стигматизовани и проказани као некакви хегемонисти, иако је једино Србија од свих екс-ју република (рас)комадана, а оптужени смо да смо најзлочиначкији народ, иако је српски народ објективно био највећа жртва ратова у бившој Југославији и доживео је страховита етничка чишћења. Нервоза свих наших непријатеља је додатно појачана након промене власти 2012. године, која није била тек пука промена власти, већ потпуна промена парадигме и повратак српском становишту.
Победа праве Србије и пораз досистичких снага 2012. године се могу назвати Трећим српским устанком, али мирним, културним. Иако је на тактичком плану некада изгледало да је уследио континуитет, 2012. је година радикалног дисконтинуитета са једном југословенском, аутошовинистичком, дефанзивном и аутодеструктивном политиком Србије у односу према региону. Србија више не срља безглаво и не води аутистичну политику, као када смо се борили сами против читавог света, али нема више потребе никоме ни да се правда, додворава и нема комплекс ни више, али ни ниже вредности. Пошто многи на Западу Србију виде као Малу Русију и њихова је србофобија само рукавац русофобије, како би то рекао Милорад Екмечић, сада би многи у региону хтели да искористе украјиски сукоб и да Србију и српски свет представе као некакав "руски малигни утицај" да би сукобивши Србију са Западом извукли корист за себе.
Српски свет повезује историја, култура, језик, вера
Српски свет није никакав део државне стратегије нити завере против било кога, већ је израз који означава српски културни простор, духовну територију и нашу свештену географију. Ту сакралност и повезаност простора нико не може да нам одузме и српски свет није експанзионистички и не означава територијално-државну творевину. Нема говора о томе да је то део некаквог план, јер и сам сам нпр. писао о том појму током 2016. и 2018. године, када тај термин није био у широкој употреби. Српски свет у себе укључује и државу Србију, као и Републику Српску, а затим и остале просторе на којима живи наш народ. Негде је тај народ политички и територијално, државотворно организован, као у Србији и Српској, негде се бори за
већа права, као у Црној Гори, док у другим деловима опстаје само у културном и националном смислу. Српски свет је попут концентричних кругова, различитих делова нашег народа, који су различитог степена снаге и утицаја. Оно што повезује јесу историја, култура, језик, а најпре вера и Српска православна црква
(СПЦ) која је, не без разлога, главна мета свих наших дежурних непријатеља. Занимљиво је да многима сметају српски и(ли) руски свет (руски мир), док се истовремено диве Комонвелту, Франкофонији, хиспанокомонвелту, не смета им ни германска културна мителојропа, Велика Албанија, неоосманизам, мегали идеа итд. Диве се геополитичким теоријама по којима нпр. САД треба да бране сваку стопу на планети као свој интерес и да шире свој утицај, али им је проблем да Срби буду свуда Срби и да, ма где живели, буду културно и духовно повезани, и то без претензија да угрозе било чију државност и територијални интегритет. Ако се, међутим, Срби боре за дејтонску Републику Српску, Космет у Србији – што је све међународно право или да српски језик у Црној Гори буде унет у Устав као службени јер је убедљиво већински у тој држави (што је европски стандард) – онда се сматрају реметилачким фактором. Када се Албанци у Северној Македонији (из)боре за своја права то је похвално и европски, а када то исто покушавају Срби у Црној Гори, то је ретроградно и антиевропски. Попут приче око Меморандума из 1986. по истој матрици се и сада од просте борбе за равноправност праве оптужбе за измишљени поновни великосрпски хегемонизам. Овог пута нема никаквог писаног документа и стратегије, који би на волшебан начин доспели у медије, већ се селективно извлаче из контекста и користе изјаве неких политичара да би се
ударило на Србију по методолошком принципу – напад је најбоља одбрана.
Вучић: Границе Србије неповредиве, а туђе нас не занимају
Председник Србије Александар Вучић је лепо рекао једном приликом одговарајући на бесмислене нападе из региона због српског света да су "границе Србије неповредиве, а туђе нас не занимају". Када је министар одбране и потпредседник Владе, Милош Вучевић приликом прославе Дана Републике Српске, позвао на српско уједињење, доживео је салве увреда. Те увреде долазе углавном од оних који би да укину Републику Српску, који по немачким амбасадама славе годишњице немачког уједињења, али им смета српско уједињење, које се односило на српску културну и духовну повезаност, а не територијалну, обзиром на то да Србија поштује територијални интегритет свих земаља, па и БИХ, што је недавно и сам Вучевић истакао. Али, као што поштује БИХ, исто тако Србија је и против гашења Републике Српске. Нажалост имали смо
скандалозну ситуацију и у самој Србији да су неки политички актери из опозиције у медијима брутално нападали браћу из Републике Српске, што је оставило трајно ружан утисак. Док су неки мудри политичари, попут Милоша Вучевића у кампањи показивали јединство Срба (као у предизборном споту са Владиславом
Дајковићем и Драшком Станивуковићем), прозападна опозиција је вређала Србе из Републике Српске и ниподаштавала их, сваљујући на њих кривицу за свој изборни неуспех. Верујем да Дајковић и Станивуковић нису тада одабрани због својих политичких опција, већ пре свега као млади и перспективни политички представници Срба у региону, јер Србија се не меша у унутрашњи политички живот Републике Српске, као ни Црне Горе. Исти Вучевић, који има одличне односе са Станивуковићем, је био радо виђен гост и на скуповима СНСД, јер државотворни резон налаже да Србија и Република Српска треба да сарађују међусобно без обзира које странке су на власти. То је оно право јединство у најздравијем смислу те речи, које се не може и не сме срушити и које остаје у аманет и будућим генерацијама, а на које је министар Вучевић мислио када је споменуо уједињење. Када је реч о српском свету треба рећи да то није никакав баук, већ просто препознавање чињенице да су Срби, Срби и у Трсту, Темишвару, Куманову, Херцег Новом, Вуковару, Дрвару, Вракама код Скадра, Београду, Ораховцу, Новом Саду, Шоплуку у Западмој Бугарској, Белој Крајини у Словенији, Копру, Гомирју, Сентандреји, Солуну, Прагу, Сиднеју, Чикагу, Москви... Срби имају право да буду духовно и културно повезани и да воле своју матицу без да се правдају због тога било коме. Такође, зашто Србија не би ширила свој економски, културни, па и политички утицај било где у региону- поготово што је тај утицај добронамеран и без било каквих територијалних претензија. Понајмање треба да се правдамо онима који дозвољавају да се Аљбин Курти брутално меша у политички живот Северне Македоније, као и на југу централне Србије и који су подржа(ва)ли то да Албанци имају у региону премијере у чак три државе и једној непризнатој територији на простору Србије.
Урош Николић, политиколог
