BICIKLOM KROZ VOJVODINU: HRTKOVCI (2) „Vode, vode” zavapio je šabački gimnazijalac Branko - i pao mrtav...
Po Popisu iz 1910. Hrtkovci imaju 2.565 stanovnika, od čega još samo 37 zna “arnautski”.
Zanimljivo je da vek kasnije selo ima isti broj stanovnika - prema Popisu iz 2021. Hrtkovci broje 2.530 žitelja.
U svojoj knjizi “Hrtkovci: Priče o sudbini jednog sela” novosadski pisac Branimir Miroslav Tomlekin koji je detinjstvo proveo u Hrtkovcima, rodnom selu svog oca, piše o zanimljivim okolnostima početkom 20. veka zbog kojih je ovo mesto ostalo bez železnice. “Ruma, Sremska Mitrovica i Šabac približno su jednako udaljeni od Hrtkovaca, manje od dvadeset kilometara. Do Šapca vodi najbolja cesta jer je još 1900. u promet puštena željeznička pruga Ruma - Klenak, a posle i do Šapca, s već pomenutim mostom preko Save. Prema prvobitnom planu Austrije, pruga je trebala da prođe i pored Jarka i Hrtkovaca, pa tek onda za Nikince, ali su se meštani ta dva sela toliko bunili da je trasa na kraju izvedena od Rume pravo na Nikince. Kasnije su se Jarčani i Hrtkovčani debelo kajali, ali je Hrtkovčanima ostalo jedino da se dobrom cestom dužine od oko osam kilometara povežu, preko Platičeva, sa željezničkom prugom”.
Dobrovoljno vatrogasno društvo u Hrtkovcima osnovano je još 1901. a Vatrogasni dom, simbol sela, o kojem sam pisao prošle nedelje, sagrađen je šest godina kasnije. 1904. selo je dobilo svoje pogrebno društvo kao i parni mlin, jedan od prvih u Sremu. Od 1912. u selu je apoteka, ambulanta i stalni lekar. Posle Prvog svetskog rata, u Kraljevini SHS selo nastavlja da napreduje. 1935. godine osnovan je Crveni krst, a 1938. godine i Ženski crkveni pevački zbor. Tada je otvoren i bioskop. U tom periodu nosilac amaterskog pozorišnog života u selu je Stjepan Dorn, lokalni apotekar koji je bio osnivač pozorišne trupe a ujedno i njen reditelj i scenograf.
Zanimljivo je da je jedan broj katolika 1940. prešao u Starokatoličku crkvu, jer nisu želeli da plaćaju crkveni porez koji su smatrali nepravednim.
Nastavljam kroz Hrtkovce dalje paralelno sa rečicom Vranjom ka njenom ušću u Savu i stižem do pravoslavne Crkve Sv. Georgija čija je gradnja počela 1994. O tome svedoči natpis ispod mozaika sveca prikazanog kako ubija zmaja. U porti crkve nalazi se spomenik od kamena koji govori o tragičnom događaju koji se ovde zbio 1941.
Mnogi otišli „trbuhom za kruhom” u Ameriku
O socijalnim prilikama u selu između dva rata Branimir Miroslav Tomlekin u svojoj knjizi piše: “Mali broj ljudi, posebno Švaba, zanatlija, trgovaca, veleposednika, pa i lihvara, živeo je u Hrtkovcima na visokoj nozi. Derini, Hagerovi, Harakovi i Fricovi imali su čak lične automobile. Sa druge strane, većina žitelja sela bila je siromašna i morali su za pet-šest dinara da rade ceo dan teške poslove na Derinoj pustari, u nekoj bogataškoj kući, ili čak na Fišerovom salašu iza Jarka. Mnogi su pali u dugove i sve su više zavisili od lihvara pa je veliki broj njih otišao ‘trbuhom za kruhom’, neki čak do Amerike”.
“Branko Božić, učenik Šabačke gimnazije, ubijen je 1941. u Hrtkovcima u koloni “Krvavog marša”. Život smrću presto nije učeniku gimnazije što nevino pade ovde, vapijući ‘Vode, vode!”, piše na kamenoj ploči ispod biste sa likom ubijenog gimnazijalca.
“Krvavi marš” koji se pominje na spomeniku počeo je 24. septembra 1941. kada je stanovništvo Šapca preko dobošara obavešteno o naređenju da se svi muškarci između 14 i 70 godina okupe radi prijavljivanja okupacionim vlastima. Ko ne dođe i ne prijavi se - biće ubijen kao odmetnik. U 15 časova počelo je okupljanje na naznačanim mestima. U to vreme nemački vojnici u pratnji ljotićevaca, ustaša, folksdojčera i belogardejaca počeli su da vrše pretres, ulicu po ulicu, kuću po kuću. Pri tome, izvršili su više ubistva, palili kuće, pljačkali i pustošili. Najviše je stradao zapadni deo Šapca – Kamičak. Prikupljeni muškarci, oni koji su sami došli na zborna mesta i oni koji su okupatorski vojnici poterali prilikom pretresa, sprovedeni su na polje Mihajlovac, vašarište zapadno od linije Savski most – Stari grad, u trouglu između železničke pruge i puta. Predveče 24. septembra Šapčani su postrojeni i u kolonama po pet saterani preko mosta na levu obalu Save, u Klenak. Na livadi, opkoljeni stražarima, Šapčani su proveli dve noći pod otvorenim nebom. Tokom ove akcije, je uhapšeno 4.459 muških civila, a streljano 75 građana.
Dana 26. septembra 1941. prepodne izdvojeni su i pušteni kućama dečaci do 14 godina, a ostali Šapčani su postrojeni u kolonu po pet i usiljenim maršom sprovedeni za Jarak. Nemački vojnici, praćeni kolaboracionistima, išli su na kamionima, konjima i biciklima. Iznemogle Šapčane, koji su padali od umora ili zaostajali, sprovodnici su usput likvidirali. Po izjavama preživelih, na putu od Mihajlovca do Jarka likvidirano je oko 120 ljudi. Posle višednevnog mučenja žeđu, glađu, batinanjem, pucanjem preko glava. Meštani sela Jarka izdejstvovali su odobrenje kod komande koncentracionog logora da mogu pohapšenim pružiti pomoć. Voda, koju su im seljaci iz Jarka na kolima donosili od 28. septembra, spasila je od smrti mnoge Šapčane. Grad Šabac je tih dana bio sablasano pust. Nemci su pohapšene stanovnike vratili 30. septembra 1941. godine u Šabac, u novouspostavljeni koncentracioni logor, koji je po naređenju Vrhovnog zapovednika Srbije, generala Franca Bemea otvoren u šabačkoj južnoj kasarni…
Stižem i do hrtkovačkog groblja na kojem se zajedno sahranjeni pripadnici svih vera i nacija - pravoslavci i katolici, Srbi, Hrvati i Mađari. Da je pre rata u selu bilo i Jevreja svedoči Davidova zvezda koja na grobljanskoj kapeli stoji između katoličkog i pravoslavnog krsta. Branimir Cakić Tomlekin, podigao je grobnicu za sve svoje pretke, njih 37 koji su ovde sahranjeni od 1737. od kako su Klimenti došli u selo. Na jednoj ploči urezao je i svoje ime.
