БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ХРТКОВЦИ (2) „Воде, воде” завапио је шабачки гимназијалац Бранко - и пао мртав...
По Попису из 1910. Хртковци имају 2.565 становника, од чега још само 37 зна “арнаутски”.
Занимљиво је да век касније село има исти број становника - према Попису из 2021. Хртковци броје 2.530 житеља.
У својој књизи “Хртковци: Приче о судбини једног села” новосадски писац Бранимир Мирослав Томлекин који је детињство провео у Хртковцима, родном селу свог оца, пише о занимљивим околностима почетком 20. века због којих је ово место остало без железнице. “Рума, Сремска Митровица и Шабац приближно су једнако удаљени од Хртковаца, мање од двадесет километара. До Шапца води најбоља цеста јер је још 1900. у промет пуштена жељезничка пруга Рума - Кленак, а после и до Шапца, с већ поменутим мостом преко Саве. Према првобитном плану Аустрије, пруга је требала да прође и поред Јарка и Хртковаца, па тек онда за Никинце, али су се мештани та два села толико бунили да је траса на крају изведена од Руме право на Никинце. Касније су се Јарчани и Хртковчани дебело кајали, али је Хртковчанима остало једино да се добром цестом дужине од око осам километара повежу, преко Платичева, са жељезничком пругом”.
Добровољно ватрогасно друштво у Хртковцима основано је још 1901. а Ватрогасни дом, симбол села, о којем сам писао прошле недеље, саграђен је шест година касније. 1904. село је добило своје погребно друштво као и парни млин, један од првих у Срему. Од 1912. у селу је апотека, амбуланта и стални лекар. После Првог светског рата, у Краљевини СХС село наставља да напредује. 1935. године основан је Црвени крст, а 1938. године и Женски црквени певачки збор. Тада је отворен и биоскоп. У том периоду носилац аматерског позоришног живота у селу је Стјепан Дорн, локални апотекар који је био оснивач позоришне трупе а уједно и њен редитељ и сценограф.
Занимљиво је да је један број католика 1940. прешао у Старокатоличку цркву, јер нису желели да плаћају црквени порез који су сматрали неправедним.
Настављам кроз Хртковце даље паралелно са речицом Врањом ка њеном ушћу у Саву и стижем до православне Цркве Св. Георгија чија је градња почела 1994. О томе сведочи натпис испод мозаика свеца приказаног како убија змаја. У порти цркве налази се споменик од камена који говори о трагичном догађају који се овде збио 1941.
Многи отишли „трбухом за крухом” у Америку
О социјалним приликама у селу између два рата Бранимир Мирослав Томлекин у својој књизи пише: “Мали број људи, посебно Шваба, занатлија, трговаца, велепоседника, па и лихвара, живео је у Хртковцима на високој нози. Дерини, Хагерови, Харакови и Фрицови имали су чак личне аутомобиле. Са друге стране, већина житеља села била је сиромашна и морали су за пет-шест динара да раде цео дан тешке послове на Дериној пустари, у некој богаташкој кући, или чак на Фишеровом салашу иза Јарка. Многи су пали у дугове и све су више зависили од лихвара па је велики број њих отишао ‘трбухом за крухом’, неки чак до Америке”.
“Бранко Божић, ученик Шабачке гимназије, убијен је 1941. у Хртковцима у колони “Крвавог марша”. Живот смрћу престо није ученику гимназије што невино паде овде, вапијући ‘Воде, воде!”, пише на каменој плочи испод бисте са ликом убијеног гимназијалца.
“Крвави марш” који се помиње на споменику почео је 24. септембра 1941. када је становништво Шапца преко добошара обавештено о наређењу да се сви мушкарци између 14 и 70 година окупе ради пријављивања окупационим властима. Ко не дође и не пријави се - биће убијен као одметник. У 15 часова почело је окупљање на назначаним местима. У то време немачки војници у пратњи љотићеваца, усташа, фолксдојчера и белогардејаца почели су да врше претрес, улицу по улицу, кућу по кућу. При томе, извршили су више убиства, палили куће, пљачкали и пустошили. Највише је страдао западни део Шапца – Камичак. Прикупљени мушкарци, они који су сами дошли на зборна места и они који су окупаторски војници потерали приликом претреса, спроведени су на поље Михајловац, вашариште западно од линије Савски мост – Стари град, у троуглу између железничке пруге и пута. Предвече 24. септембра Шапчани су постројени и у колонама по пет сатерани преко моста на леву обалу Саве, у Кленак. На ливади, опкољени стражарима, Шапчани су провели две ноћи под отвореним небом. Током ове акције, је ухапшено 4.459 мушких цивила, а стрељано 75 грађана.
Дана 26. септембра 1941. преподне издвојени су и пуштени кућама дечаци до 14 година, а остали Шапчани су постројени у колону по пет и усиљеним маршом спроведени за Јарак. Немачки војници, праћени колаборационистима, ишли су на камионима, коњима и бициклима. Изнемогле Шапчане, који су падали од умора или заостајали, спроводници су успут ликвидирали. По изјавама преживелих, на путу од Михајловца до Јарка ликвидирано је око 120 људи. После вишедневног мучења жеђу, глађу, батинањем, пуцањем преко глава. Мештани села Јарка издејствовали су одобрење код команде концентрационог логора да могу похапшеним пружити помоћ. Вода, коју су им сељаци из Јарка на колима доносили од 28. септембра, спасила је од смрти многе Шапчане. Град Шабац је тих дана био сабласано пуст. Немци су похапшене становнике вратили 30. септембра 1941. године у Шабац, у новоуспостављени концентрациони логор, који је по наређењу Врховног заповедника Србије, генерала Франца Бемеа отворен у шабачкој јужној касарни…
Стижем и до хртковачког гробља на којем се заједно сахрањени припадници свих вера и нација - православци и католици, Срби, Хрвати и Мађари. Да је пре рата у селу било и Јевреја сведочи Давидова звезда која на гробљанској капели стоји између католичког и православног крста. Бранимир Цакић Томлекин, подигао је гробницу за све своје претке, њих 37 који су овде сахрањени од 1737. од како су Клименти дошли у село. На једној плочи урезао је и своје име.
