VINSKA KARTA PETRA SAMARDŽIJE: Smeh Predićeve vesele braće

U velikom nadmetanju naši muzejski stručnjaci otkupili su manje poznatu ali izuzetno lepu uljanu sliku, veličine 21h26 centimetara, u originalnom masivnom ramu, jednog od naših najčuvenijih slikara akademskog realizma Uroša Predića (1857 - 1953). 

Na slici je umetnikova bratanica Angelina, udobno zavaljena u fotelji, u ambijentu tipične vojvođanske građanske kuće druge polovine 19. veka. Uroš Predić se nije ženio, ali je zahvaljujući svojoj braći Stevanu i Radivoju imao četiri bratanice i jednog bratanca. Voleo ih je i posle smrti braće starao se o njima.
 

Slikao je raznovrsne teme. Najčešće istorijske kompozicije i portrete. Kraće vreme posvećen motivima iz svakodnevnog života, ostvario je antologijske slike srpske umetnosti: „Siroče na majčinom grobu”, „Bosanski begunci”, ”„Devojka na studencu”, „Vredne ručice”, „Vesela braća”...
 

Priču o „Veseloj braći” zabeležio sam 1998. u Orlovatu, rodnom mestu velikog slikara. Sa kolegama Ljubom Vukmanovićem i Petrom Latinovićem, prisustvovao sam osnivanju seoskog društva vinogradara. 

Pedesetak meštana, koji su već imali blizu 20.000 čokota odlučili su da se ubuduće ozbiljnije pozabave vinovom lozom i vinom. Oko imena društva najlakše su se dogovorili. Zvaće se „Vesela braća”, rekli su uglas. 
 

O ovoj slici, koja će vremenom postati slavna, i sam Uroš Predić rado je govorio. I vedro i razočarano, istovremeno. Pobudu da svoje Orlovaćane ovekoveči našao je u njihovom poročnom životu - pijanstvu. Takve ih je zatekao kada se 1884.  u rodno selo vratio iz Beča, u kome je proveo devet godina: šest godina na studijama slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti, tri kao asistent. 

U Orlovatu je proveo petnaest „najboljih godina svoga života, kraj matere, oslobođen svih obaveza varoškog života, koje oduzimaju vremena” - pisao je u „Autobiografiji” 1921, upućene Srpskoj kraljevskoj akademiji, čiji je redovni član bio još 1910. „Ostadoh u svom zavičaju i prionem raditi po prirodi, svom predanošću čoveka koji se oslobodio tegobne dužnosti i konvencionalnog stila - pisao je Predić o tim danima. 

„U bližem dodiru s prirodom i s ljudima, čije sam radosti i jade poznavao i saosećao još iz detinjstva dobih nova maha, te naumih da izvedem čitavu seriju slika iz života Srba u Vojvodini, sa smerom, da iznoseći u slikama štetne navike i običaje naroda, utičem na njega, da bi se popravio. 

Ali već sa prvom slikom „Vesela braća (žalosna im majka)” doživeo sam kao moralist jedno razočarenje. Moji seljaci, a po svoj prilici i svi ostali koji su sliku videli umnoženu po kalendarima, smejali su se dobrodušno, posmatrajući sliku: ali - koji je pio pre, pio je i posle”.
 

Predić priznaje neuspeh, paori u Orlovatu nisu u „Veseloj braći” videli prekor što se odaju poroku, nego ih je slika nasmejala. Na taj lični neuspeh koji obično oduzima volju za daljim radom, Predić se nije obazirao već je nastavio uporno, ne sumnjajući u opravdanost svojih namera. Tako nastaju mnoge moralističke slike u želji da se uklone štetne navike tvrdoglavih paora. 
 

Osmeh Orlovaćana na „Veselu braću” traje više od 140 godina. najslavniji bećari u srpskom slikarstvu od svog postanka su na srcu svih generacija žitelja Orlovata, nešto poput njihove seoske ikone. Svedočanstvo o nastanku „Vesele braće” Predić je ostavio u spisku „Moji radovi”. U studijama portreta, nastalih 1887. otkrio je ko su „Vesela braća”. Predstavio ih je ovim redom: Maksa svirac, Mita Vojić, moj sluga, Nikola Madžarov, bokter, jedan momak iz Orlovata.
 

Predić je bio izuzetno pedantan u svemu pa tako i u sastavljanju spiska „Moji radovi”. Na osnovu njega je Milica Vrbaški, viši kustos Galerije Matice srpske, koja je imala najširi uvid u Predićeve slike i dokumentaciju, odgonetnula ko je ko na slici.

Slavna četvorka u blatu poređana je ovim redom: prvi je „Gajdaš” ili Maksa svirac, levo od njega je Predićev sluga Mita Vojić, s podignutim šeširom, do njega je potpuno onemoćali „Pijanac” - bokter Nikola Madžarov, a poslednji je bezimeni momak iz Orlovata.
 

Prisećajući se blatnjavih sokaka iz orlovatske jeseni 1887. Predić je u svom beogradskom ateljeu 1949. godine književnici Nadi Marinković ispričao: „Jesen baš kao sad. Žitko blato zagušilo sokake. Svaki dan u ponekoj kući svinjska daća. Cela okolina miriše na vruće čvarke i pijana pesma ne da ti celu noć da treneš. Gledao sam to svaki dan i dozlogrdilo mi. Rekoh sebi: treba na neki način pokazati ovim ljudima u kakvu nesreću su zapali, moram uticati na njih. 

I počnem da radim sliku... Mislio sam napraviću niz sličnih, i u njima ocrtati sve mane i opačine mojih Vojvođana, pa hajd' po narodu da se opameti. Završio sam „Veselu braću” i doživeo dan da vidim efekat svoje plemenite zamisli.  Navraćam, naime, jedne nedelje do orlovatskog krčmara, starog druga i prijatelja, kad oko jednog stola okupio se grdan muški narod. Navalili su na nešto, gledaju, oči im se ucaklile, a usta se sasvim razvukla od uva do uva. 

Eto, ko Rjepinovi „Zaporošci”, baš tako su izgledali. Priđem da vidim šta je, kad ono repodukcija „Vesele braće”, otisnuta u poznatom vojvođanskom kalendaru „Orao”. Gledajući je, seljaci se oduševili, klikću od radosti, izopijali se gore no što sam ih ikad video. „Gde nas samo, čikane, tako potrefi: pljeskali su me po ramenu”, pričao je Predić i dugo se od srca smejao.