ВИНСКА КАРТА ПЕТРА САМАРЏИЈЕ: Смех Предићеве веселе браће

У великом надметању наши музејски стручњаци откупили су мање познату али изузетно лепу уљану слику, величине 21х26 центиметара, у оригиналном масивном раму, једног од наших најчувенијих сликара академског реализма Уроша Предића (1857 - 1953). 

На слици је уметникова братаница Ангелина, удобно заваљена у фотељи, у амбијенту типичне војвођанске грађанске куће друге половине 19. века. Урош Предић се није женио, али је захваљујући својој браћи Стевану и Радивоју имао четири братанице и једног братанца. Волео их је и после смрти браће старао се о њима.
 

Сликао је разноврсне теме. Најчешће историјске композиције и портрете. Краће време посвећен мотивима из свакодневног живота, остварио је антологијске слике српске уметности: „Сироче на мајчином гробу”, „Босански бегунци”, ”„Девојка на студенцу”, „Вредне ручице”, „Весела браћа”...
 

Причу о „Веселој браћи” забележио сам 1998. у Орловату, родном месту великог сликара. Са колегама Љубом Вукмановићем и Петром Латиновићем, присуствовао сам оснивању сеоског друштва виноградара. 

Педесетак мештана, који су већ имали близу 20.000 чокота одлучили су да се убудуће озбиљније позабаве виновом лозом и вином. Око имена друштва најлакше су се договорили. Зваће се „Весела браћа”, рекли су углас. 
 

О овој слици, која ће временом постати славна, и сам Урош Предић радо је говорио. И ведро и разочарано, истовремено. Побуду да своје Орловаћане овековечи нашао је у њиховом порочном животу - пијанству. Такве их је затекао када се 1884.  у родно село вратио из Беча, у коме је провео девет година: шест година на студијама сликарства на Академији ликовних уметности, три као асистент. 

У Орловату је провео петнаест „најбољих година свога живота, крај матере, ослобођен свих обавеза варошког живота, које одузимају времена” - писао је у „Аутобиографији” 1921, упућене Српској краљевској академији, чији је редовни члан био још 1910. „Остадох у свом завичају и прионем радити по природи, свом преданошћу човека који се ослободио тегобне дужности и конвенционалног стила - писао је Предић о тим данима. 

„У ближем додиру с природом и с људима, чије сам радости и јаде познавао и саосећао још из детињства добих нова маха, те наумих да изведем читаву серију слика из живота Срба у Војводини, са смером, да износећи у сликама штетне навике и обичаје народа, утичем на њега, да би се поправио. 

Али већ са првом сликом „Весела браћа (жалосна им мајка)” доживео сам као моралист једно разочарење. Моји сељаци, а по свој прилици и сви остали који су слику видели умножену по календарима, смејали су се добродушно, посматрајући слику: али - који је пио пре, пио је и после”.
 

Предић признаје неуспех, паори у Орловату нису у „Веселој браћи” видели прекор што се одају пороку, него их је слика насмејала. На тај лични неуспех који обично одузима вољу за даљим радом, Предић се није обазирао већ је наставио упорно, не сумњајући у оправданост својих намера. Тако настају многе моралистичке слике у жељи да се уклоне штетне навике тврдоглавих паора. 
 

Осмех Орловаћана на „Веселу браћу” траје више од 140 година. најславнији бећари у српском сликарству од свог постанка су на срцу свих генерација житеља Орловата, нешто попут њихове сеоске иконе. Сведочанство о настанку „Веселе браће” Предић је оставио у списку „Моји радови”. У студијама портрета, насталих 1887. открио је ко су „Весела браћа”. Представио их је овим редом: Макса свирац, Мита Војић, мој слуга, Никола Маџаров, боктер, један момак из Орловата.
 

Предић је био изузетно педантан у свему па тако и у састављању списка „Моји радови”. На основу њега је Милица Врбашки, виши кустос Галерије Матице српске, која је имала најшири увид у Предићеве слике и документацију, одгонетнула ко је ко на слици.

Славна четворка у блату поређана је овим редом: први је „Гајдаш” или Макса свирац, лево од њега је Предићев слуга Мита Војић, с подигнутим шеширом, до њега је потпуно онемоћали „Пијанац” - боктер Никола Маџаров, а последњи је безимени момак из Орловата.
 

Присећајући се блатњавих сокака из орловатске јесени 1887. Предић је у свом београдском атељеу 1949. године књижевници Нади Маринковић испричао: „Јесен баш као сад. Житко блато загушило сокаке. Сваки дан у понекој кући свињска даћа. Цела околина мирише на вруће чварке и пијана песма не да ти целу ноћ да тренеш. Гледао сам то сваки дан и дозлогрдило ми. Рекох себи: треба на неки начин показати овим људима у какву несрећу су запали, морам утицати на њих. 

И почнем да радим слику... Мислио сам направићу низ сличних, и у њима оцртати све мане и опачине мојих Војвођана, па хајд' по народу да се опамети. Завршио сам „Веселу браћу” и доживео дан да видим ефекат своје племените замисли.  Навраћам, наиме, једне недеље до орловатског крчмара, старог друга и пријатеља, кад око једног стола окупио се грдан мушки народ. Навалили су на нешто, гледају, очи им се уцаклиле, а уста се сасвим развукла од ува до ува. 

Ето, ко Рјепинови „Запорошци”, баш тако су изгледали. Приђем да видим шта је, кад оно реподукција „Веселе браће”, отиснута у познатом војвођанском календару „Орао”. Гледајући је, сељаци се одушевили, кликћу од радости, изопијали се горе но што сам их икад видео. „Где нас само, чикане, тако потрефи: пљескали су ме по рамену”, причао је Предић и дуго се од срца смејао.