Poslednji krznar sa diplomom u Novom Sadu: Zanat koji se više ne uči, ali se još uvek poštuje
U Novom Sadu, u Poštanskoj ulici, jednoj od poslednjih ulica u kojoj stanuju stari zanata, već tri decenije radi krznarska i kožarska radnja „Nerc“.
Iznad mašine za šivenje, između makaza, krojeva i starih bundi, mantila i jakni, majstor Branislav Pjevac popravlja, prepravlja i stvara od kože i krzna. Ovde nema serijske proizvodnje, nema „na brzinu“, niti „po šablonu“. Svaki komad garderobe, svaki prsluk, svaka kapa - nastaje kao jedinstven predmet, prilagođen čoveku koji će ga nositi.
„Ja moram sve da znam“, kaže Branislav. „Od prvog šava do poslednjeg dugmeta. U fabrikama je jedan šio rukave, drugi kragnu, treći postavu. A ja sam sve u jednom“.
Rođen u porodici zanatlija, kao treća generacija krznara, majstor Branislav je kroz posao prošao sve: od šivenja novih bundi i jakni u devedesetim, do današnjih preoblikovanja polovne robe, „dok koža još vredi“. Njegov otac je bio modelar, pedantan do tančina, i ostavio je mnoge šablone koji se i dalje koriste. I danas mu pomaže.
Radnja sa dušom, a mašina sa dušom starijom od majstora
Mašine na kojima radi su stare i do 70 godina. Ali „ferceraju“ kao nove, jer se održavaju.
„Redovno čistim, podmazujem, štimujem. Evo ova ovde, stara je bar 45 godina, a radi kao sat. To je kao dobar alat – ako ga ne maziš, neće te ni on izneveriti.“
„Nekada se novo šilo u velikoj meri. Danas se više prepravlja i popravlja. A tu se susrećemo s novim problemima, jer ljudi kupe nešto što misle da je koža, a ispadne eko-koža. Pa kad taj odevni predmet propadne, onda se pokaže razlika između prave kože i onoga što se naziva eko-kožom. A meni donesu da im to popravim“, navodi Pjevac.
Za ljubitelje pravih materijala, Branislav je čuvar znanja. Radi jakne za bajkere, kape, bunde, a njegove rukotvorine nose brojni umetnci, operski pevači, glumci i javne ličnosti. Za njega su oni samo mušterije koje jednako puštuje kao i svakog koji pređe prag njegove radnje u Poštanskoj ulici. Radio je i ruske kape, krznene kragne, pa čak i „krpio“ motoraška odela oštećena u padovima.
„Jednom dedi iz Rijeke od sedamdeset i kusur godina radio sam motoraško odelo. Odelo je donela njegova supruga, a na moje pitanje o njegovim godinama i prilično opasnom hobiju odgovorila je - pa šta ću, kad voli motor. I naravno da sam mu uradio odelo za nove vožnje“, priseća se Pjevac.
Ima mušterija, kaže, i iz Novog Sada, i iz Hrvatske, i iz Slovenije. Dolaze jer znaju da će ovde dobiti kvalitet, a iz bivših jugoslovenskih republika dolaze i iz razloga što tamo krznara više nema. Dolaze i Rusi i Ukrajinci, naročito u poslednje tri godine i oni predstavljaju i najčešće mušterije u „Nercu“, jer nose kvalitetne stvari koje treba popraviti, zakrpiti, ili samo prilagoditi.
Stari zanati donose i mnogo priča iz davnina, ali i brojna iskustva. Jer ovaj zanat nije serijska proizvodnja, ovde svaka mušterija odevni ili ukrasni predmet koji donese ili zatraži da se izradi ima svoju priču.
Upravo u tim pričama živi duh starog zanata. Krznari su nekad bili elita. Danas ih je ostalo samo nekoliko. On je poslednji novosadski krznar sa diplomom, ali dodaje da „diploma ne znači ništa bez prakse“.
„Radim i torbe i kaiševe, i farbanje, sve što može. Ali se radi dobro i po meri, ili se ne radi uopšte“, otkriva postulate svoje profesije naš sagovornik.
Najvredniji materijali u zanatu
Najvrednije krzno, kaže Branislav, nekada se zvalo hermelin - pravljeno je za engleske kraljeve. Visoko na ceni je i činčila, mekana, lagana, ali skupa i teško dostupna.
„To se sada uvozi iz Kanade, Norveške… kod nas je zabranjeno. A nekad je bilo tu, u svakoj radnji, u svakoj kući u ritu – nutrije, na stotine, hiljade njih!“
Iako je jedan od retkih krznara, zanata u izumiranju, ne znači da posla nema. Naprotiv.
„Moj radni dan počinje u šest ujutru. Odmora nema, u poslednje tri godine nisam imao ni 30 dana godišnjeg odmora. Radim 365 dana u godini, a u pomoć mi priskače i otac – i to u sezoni. A sezona počinje s hladnijim vremenom i tada ima i mnogo više posla“, kaže Branislav.
Navodi da brojni zanati srodni krznarstvu izumiru, pa i njegova struka je na izdisaju te da je pitanje hoće li i koliko tih zanata preživeti u narednoj deceniji.
„Nema više tih smerova po školama, nema zanata, nema nikoga da uči. Ovo je lep posao. Ali samo ako ga voliš. To je bio moj izbor. Moja deca imaju svoje puteve i neću imati naslednika u ovom zanatu. I to je u redu. Poštujem njihov izbor“, sumira Branislav Pjevac.
U toj jednoj rečenici, kao i u svim šavovima koji drže kožne prsluke i bunde koje je sašio, staje čitava jedna filozofija života: neka svako ide svojim putem, ali neka zna šta taj put vredi.
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.