Последњи крзнар са дипломом у Новом Саду: Занат који се више не учи, али се још увек поштује
У Новом Саду, у Поштанскoj улици, једној од последњих улица у којој станују стари заната, већ три деценије ради крзнарска и кожарска радња „Нерц“.
Изнад машине за шивење, између маказа, кројева и старих бунди, мантила и јакни, мајстор Бранислав Пјевац поправља, преправља и ствара од коже и крзна. Овде нема серијске производње, нема „на брзину“, нити „по шаблону“. Сваки комад гардеробе, сваки прслук, свака капа - настаје као јединствен предмет, прилагођен човеку који ће га носити.
„Ја морам све да знам“, каже Бранислав. „Од првог шава до последњег дугмета. У фабрикама је један шио рукаве, други крагну, трећи поставу. А ја сам све у једном“.
Рођен у породици занатлија, као трећа генерација крзнара, мајстор Бранислав је кроз посао прошао све: од шивења нових бунди и јакни у деведесетим, до данашњих преобликовања половне робе, „док кожа још вреди“. Његов отац је био моделар, педантан до танчина, и оставио је многе шаблоне који се и даље користе. И данас му помаже.
Радња са душом, а машина са душом старијом од мајстора
Машине на којима ради су старе и до 70 година. Али „ферцерају“ као нове, јер се одржавају.
„Редовно чистим, подмазујем, штимујем. Ево ова овде, стара је бар 45 година, а ради као сат. То је као добар алат – ако га не мазиш, неће те ни он изневерити.“
„Некада се ново шило у великој мери. Данас се више преправља и поправља. А ту се сусрећемо с новим проблемима, јер људи купе нешто што мисле да је кожа, а испадне еко-кожа. Па кад тај одевни предмет пропадне, онда се покаже разлика између праве коже и онога што се назива еко-кожом. А мени донесу да им то поправим“, наводи Пјевац.
За љубитеље правих материјала, Бранислав је чувар знања. Ради јакне за бајкере, капе, бунде, а његове рукотворине носе бројни уметнци, оперски певачи, глумци и јавне личности. За њега су они само муштерије које једнако пуштује као и сваког који пређе праг његове радње у Поштанској улици. Радио је и руске капе, крзнене крагне, па чак и „крпио“ моторашка одела оштећена у падовима.
„Једном деди из Ријеке од седамдесет и кусур година радио сам моторашко одело. Одело је донела његова супруга, а на моје питање о његовим годинама и прилично опасном хобију одговорила је - па шта ћу, кад воли мотор. И наравно да сам му урадио одело за нове вожње“, присећа се Пјевац.
Има муштерија, каже, и из Новог Сада, и из Хрватске, и из Словеније. Долазе јер знају да ће овде добити квалитет, а из бивших југословенских република долазе и из разлога што тамо крзнара више нема. Долазе и Руси и Украјинци, нарочито у последње три године и они представљају и најчешће муштерије у „Нерцу“, јер носе квалитетне ствари које треба поправити, закрпити, или само прилагодити.
Стари занати доносе и много прича из давнина, али и бројна искуства. Јер овај занат није серијска производња, овде свака муштерија одевни или украсни предмет који донесе или затражи да се изради има своју причу.
Управо у тим причама живи дух старог заната. Крзнари су некад били елита. Данас их је остало само неколико. Он је последњи новосадски крзнар са дипломом, али додаје да „диплома не значи ништа без праксе“.
„Радим и торбе и каишеве, и фарбање, све што може. Али се ради добро и по мери, или се не ради уопште“, открива постулате своје професије наш саговорник.
Највреднији материјали у занату
Највредније крзно, каже Бранислав, некада се звало хермелин - прављено је за енглеске краљеве. Високо на цени је и чинчила, мекана, лагана, али скупа и тешко доступна.
„То се сада увози из Канаде, Норвешке… код нас је забрањено. А некад је било ту, у свакој радњи, у свакој кући у риту – нутрије, на стотине, хиљаде њих!“
Иако је један од ретких крзнара, заната у изумирању, не значи да посла нема. Напротив.
„Мој радни дан почиње у шест ујутру. Одмора нема, у последње три године нисам имао ни 30 дана годишњег одмора. Радим 365 дана у години, а у помоћ ми прискаче и отац – и то у сезони. А сезона почиње с хладнијим временом и тада има и много више посла“, каже Бранислав.
Наводи да бројни занати сродни крзнарству изумиру, па и његова струка је на издисају те да је питање хоће ли и колико тих заната преживети у наредној деценији.
„Нема више тих смерова по школама, нема заната, нема никога да учи. Ово је леп посао. Али само ако га волиш. То је био мој избор. Моја деца имају своје путеве и нећу имати наследника у овом занату. И то је у реду. Поштујем њихов избор“, сумира Бранислав Пјевац.
У тој једној реченици, као и у свим шавовима који држе кожне прслуке и бунде које је сашио, стаје читава једна филозофија живота: нека свако иде својим путем, али нека зна шта тај пут вреди.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.