INTERVJU: BRANKA BAJIĆ Primenjeno pozorište kao prostor otpora ejdžizmu

Ejdžizam, odnosno diskriminacija zasnovana na godinama, ima duboke posledice na fizičko i mentalno zdravlje starijih osoba, njihovo učešće u društvu, ali i na pristup osnovnim pravima.
U tom kontekstu, umetnost i kultura postaju moćni alati za osvetljavanje problema koji su često prećutani. 

O tome kako primenjeno pozorište može postati prostor otpora ejdžizmu, razgovarali smo sa Brankom Bajić, praktičarkom primenjenog pozorišta i ko-autorkom dva značajna umetnička projekta na ovu temu – Age againts the machine i Caravan of Solidarity, koji kroz umetnički izražaj razbijaju stereotipe o starosti i otvaraju nova mesta solidarnosti.

Vaši projekti se bave ejdžizmom kroz umetnost. Kako biste najjednostavnije objasnili zašto je važno da se o diskriminaciji starijih govori i kroz kulturu, a ne samo kroz statistike i izveštaje?

Zato što kroz umetnost prenosimo i jednu pre svega emocionalnu komponentu diskriminacije, koja omogućava da se empatija i dublje osećanje problema desi na jedan nenametljiv način; a i zato što, bar u našim predstavama, uvek pozivamo publiku na zajedničko delanje i promišljanje o akcijama kojima možemo promeniti neke stvari.

Važno je imati i kontinuirani rad u ovom polju. Moj najbliži saradnik, Lazar Jovanov i ja, smo zaista prvi počeli da se bavimo ovakvim oblikom teatra zajednice namenjenim izazovima starije populacije, i da realizujemo projekte u kontinuitetu od pet godina. Takođe, kontinuirano nastojimo da naši projekti i predstave, imaju i međunarodni karakter – trenutno realizujemo dva takva projekta: Age againts the machine čiji je nosilac Fondacija „Novi Sad - Evropska prestonica kulture“, i projekat Caravan of Solidarity, koji realizujemo u saradnji sa Kulturnim centrom „Mladost“ iz Futoga.

Kako su stariji reagovali kada su prvi put pozvani da učestvuju u pozorišnoj predstavi, i da progovore o temama koje često izbegavaju čak i u svojim porodicama?

Rekla bih da su starije osobe koje se uopšte odazovu na javne pozive da učestvuju u ovakvim pozorišnim projektima, ljudi koji su radoznali, kreativni, jednom rečju - aktivni građani/ke. Međutim, teme diskriminacije su prosto bolne, i svesni smo da će uvek postojati otpor kada ih otvaramo, otpor i nepoznavanje širine i dubine problematike. S tom svešću i otpočinjemo projekte, uz puno humora i igre, ali i  transparentnosti da je naša tema, nedvosmisleno, diskriminacija i ejdžizam i da će se naša predstavi baviti njome. Višemesečni procesni rad, radionice, probe, čitanje, razgovori, igranje predstave… sve je to neophodno da bi se stvorilo poverenje u grupi, otvorenost, kao i osvešćivanje i edukacija učesnika o problemima diskriminacije.

Šta ste naučili o starijima što vas je iznenadilo i možda razbilo vaše lične predrasude? 

Možda najviše da su stariji pasivni posmatrači života. Kroz naše projekte u prethodnom periodu, upoznala sam jednu vrcavu, pametnu, aktivnu, izuzetno heterogenu, društvenu grupu, koja itekako živi i ima svoj glas i mesto u društvu.

Međugeneracijska saradnja je važan element vaših projekta. Kako mladi učesnici reaguju kada se prvi put suoče sa stvarnim pričama i iskustvima starijih ljudi?

Za većinu mladih to bude vrlo potresno. Mnogi od njih nikada nisu čuli da su njihovi roditelji, bake ili deke bili diskriminisani, jer se o tome retko govori, čak i unutar porodice. U društvu, generalno, postoji nizak nivo prepoznavanja suptilne, svakodnevne diskriminacije prema starijima. Kada se kroz lične priče i iskustva ta slika ogoli, nastaje duboka empatija, ali i potreba da se nešto menja.

Šta bi, po vama, bilo najefikasnije što možemo da uradimo kao društvo kako bismo sprečili nasilje nad starijima – počevši od svakodnevnog života, pa do kulturne politike?

Kada govorimo o nasilju nad starijima prvo treba da razumemo da postoje različite vrste nasilja, a da su najčešći oblici: psihičko nasilje, ekonomsko nasilje i zanemarivanje. Fizičko nasilje nad starijim osobama je posebno bolna i posebno čuvana tajna u našem društvu. Tako da bih rekla da prvo što treba uraditi jeste da se o temi sve više javno govori, da se ljudi osnažuju da nasilje prijavljuju, da kroz edukaciju i osvešćivanje počne da se menja javni i svakodnevni govorni ejdžistički diskurs, da se kroz medije, obrazovni ciklus i sve javne politike, ne samo kulturne, uvaži specifičnost uzrasne diskriminacije i da se, kroz iste, počne plasirati i jedna drugačija, slika zdravog starenja, kao životnog doba koje je aktivno, produktivno, priznato i srećno i kojem se treba radovati jer nas, na kraju krajeva, ipak sve čeka.

A. B.