ИНТЕРВЈУ: БРАНКА БАЈИЋ Примењено позориште као простор отпора ејџизму

Ејџизам, односно дискриминација заснована на годинама, има дубоке последице на физичко и ментално здравље старијих особа, њихово учешће у друштву, али и на приступ основним правима.
У том контексту, уметност и култура постају моћни алати за осветљавање проблема који су често прећутани. 

О томе како примењено позориште може постати простор отпора ејџизму, разговарали смо са Бранком Бајић, практичарком примењеног позоришта и ко-ауторком два значајна уметничка пројекта на ову тему – Age againts the machine и Caravan of Solidarity, који кроз уметнички изражај разбијају стереотипе о старости и отварају нова места солидарности.

Ваши пројекти се баве ејџизмом кроз уметност. Како бисте најједноставније објаснили зашто је важно да се о дискриминацији старијих говори и кроз културу, а не само кроз статистике и извештаје?

Зато што кроз уметност преносимо и једну пре свега емоционалну компоненту дискриминације, која омогућава да се емпатија и дубље осећање проблема деси на један ненаметљив начин; а и зато што, бар у нашим представама, увек позивамо публику на заједничко делање и промишљање о акцијама којима можемо променити неке ствари.

Важно је имати и континуирани рад у овом пољу. Мој најближи сарадник, Лазар Јованов и ја, смо заиста први почели да се бавимо оваквим обликом театра заједнице намењеним изазовима старије популације, и да реализујемо пројекте у континуитету од пет година. Такође, континуирано настојимо да наши пројекти и представе, имају и међународни карактер – тренутно реализујемо два таква пројекта: Age againts the machine чији је носилац Фондација „Нови Сад - Европска престоница културе“, и пројекат Caravan of Solidarity, који реализујемо у сарадњи са Културним центром „Младост“ из Футога.

Како су старији реаговали када су први пут позвани да учествују у позоришној представи, и да проговоре о темама које често избегавају чак и у својим породицама?

Рекла бих да су старије особе које се уопште одазову на јавне позиве да учествују у оваквим позоришним пројектима, људи који су радознали, креативни, једном речју - активни грађани/ке. Међутим, теме дискриминације су просто болне, и свесни смо да ће увек постојати отпор када их отварамо, отпор и непознавање ширине и дубине проблематике. С том свешћу и отпочињемо пројекте, уз пуно хумора и игре, али и  транспарентности да је наша тема, недвосмислено, дискриминација и ејџизам и да ће се наша представи бавити њоме. Вишемесечни процесни рад, радионице, пробе, читање, разговори, играње представе… све је то неопходно да би се створило поверење у групи, отвореност, као и освешћивање и едукација учесника о проблемима дискриминације.

Шта сте научили о старијима што вас је изненадило и можда разбило ваше личне предрасуде? 

Можда највише да су старији пасивни посматрачи живота. Кроз наше пројекте у претходном периоду, упознала сам једну врцаву, паметну, активну, изузетно хетерогену, друштвену групу, која итекако живи и има свој глас и место у друштву.

Међугенерацијска сарадња је важан елемент ваших пројекта. Како млади учесници реагују када се први пут суоче са стварним причама и искуствима старијих људи?

За већину младих то буде врло потресно. Многи од њих никада нису чули да су њихови родитељи, баке или деке били дискриминисани, јер се о томе ретко говори, чак и унутар породице. У друштву, генерално, постоји низак ниво препознавања суптилне, свакодневне дискриминације према старијима. Када се кроз личне приче и искуства та слика оголи, настаје дубока емпатија, али и потреба да се нешто мења.

Шта би, по вама, било најефикасније што можемо да урадимо као друштво како бисмо спречили насиље над старијима – почевши од свакодневног живота, па до културне политике?

Када говоримо о насиљу над старијима прво треба да разумемо да постоје различите врсте насиља, а да су најчешћи облици: психичко насиље, економско насиље и занемаривање. Физичко насиље над старијим особама је посебно болна и посебно чувана тајна у нашем друштву. Тако да бих рекла да прво што треба урадити јесте да се о теми све више јавно говори, да се људи оснажују да насиље пријављују, да кроз едукацију и освешћивање почне да се мења јавни и свакодневни говорни ејџистички дискурс, да се кроз медије, образовни циклус и све јавне политике, не само културне, уважи специфичност узрасне дискриминације и да се, кроз исте, почне пласирати и једна другачија, слика здравог старења, као животног доба које је активно, продуктивно, признато и срећно и којем се треба радовати јер нас, на крају крајева, ипак све чека.

А. Б.