POGLED NA 70. STERIJINO POZORJE IZ UGLA ENGLESKE TEATROLOŠKINJE Dramaturška optužnica protiv svih nas

Gledati trinaest predstava tokom osam dana bilo je kao gledati kroz izbledele zavese velike stare kuće obeležene zubom vremena. Fasada se ljušti sa njenih zidova, pojedine šalukatre vise na jednoj šarki, a prozor na spratu je potpuno zakovan daskama. Na nekoj drugoj kući, takvi detalji bi mogli ostaviti utisak da je nevoljena i zaboravljena, ali na kući Sterijinog pozorja ove karakteristike su više kao lepota ili Sommersprossen, kako bi rekli Nemci. 
Brdo na kojem se nalazi ova kuća izgleda zloslutno, ali se penjem strmom i prašnjavom stazom. Isti ovaj put vodi publiku iz Novog Sada i sveta do najvažnijih pozorišnih dela u regionu već 70 godina, i uprkos suočavanju sa promenom režima, raspadom Jugoslavije, ratovima, NATO bombardovanjem i pandemijom COVID-19, ova kuća i dalje stoji. Kao što je direktor Sterijinog pozorja Miki Radonjić primetio u filmu „Stvaranje istorije - menjanje budućnosti“ Filipa Markovinovića, potrebno je mnogo rada da bi se ova kuća održala.
Masivna vrata oivičena prelepim zakrivljenim vojvođanskim lajsnama su zaključana, ali iza njih čujem viku, plač, smeh – emotivne odjeke generacija koje sežu više od jednog veka unazad. Ovo nije moja kultura, ovo nije moj jezik, ali nekako ova postavka likova počinje da mi govori kroz šušotaž moje ljubavi, čiji je prvi pasoš izdat u Jugoslaviji. Njegov šapat se gubi u pucketanju prisluškivanja telefonske linije, dok svedočim tajnu ljubav britanskog špijuna i Srpkinje koja mu je učiteljica jezika. „Beogradski trio“, adaptacija romana Gorana Markovića u režiji Matjaža Bergera, priča tragičnu, gotovo istinitu priču ovog para, kao da je u pitanju dokumentarno pozorište, igrajući se istinama prošlosti u ovoj sadašnjoj eri lažnih vesti. Dok ljubavnici Vera i Lorens ponavljaju fraze na mom maternjem jeziku, a zatim i na srpskom, i ja postajem učenica. Dah mi se ubrzava. Ali i dalje ne mogu da uđem. Vrata su zaključana.
Počinjem da hodam okolo, vireći kroz prozore od debelog stakla, napuklih ramova. U prvoj sobi vidim slovenačkog farmera, njegovu ženu i njihovo petoro dece. Naslov novele Prežihova Voranca „Borba kod vrtače“ opisuje život ove porodice. U režiji Jerneja Lorencija svi plaču nad voljenim bikom koga je njihov otac ubio u napadu besa, izazvanog sramotom siromaštva i nepopustljivošću zemljišta da donese plod. 
Crnogorski mafijaš u susednoj sobi samo odmahuje glavom i smeje se. Novac kupuje moral u predstavi „Naličje“ Borisa Liješevića. „Radi pametnije, a ne više!“, kaže Vuk dok broji novac. Njegova trudna žena leži na krevetu i plače, odlučno odbijajući abortus na kojem insistira njen muž. Teši je Nevena, mlada lekarka u laboratorijskom mantilu i cipelama sa plavim potpeticama. Naginje se šapatom je upozorava da još čvršće drži bebu kada se rodi, jer nijedno dete nikada neće biti sasvim bezbedno. Predstava „Izuzeti“ Đorđa Petrovića, u režiji Mie Knežević, govori nam da deca nisu bezbedna u materici, ni u hormonalnim i bolom ispunjenim trenucima između porođaja i trenutka kada ih majka dobije u ruke, a definitivno ne kada postanu sedamnaestogodišnja lepotica koja sanja o budućnosti. Duhovi dve takve lepotice – jedne Hrvatice, jedne Srpkinje – sede tiho u susednoj sobi, grleći se. Žrtve tekućih ratova, kako domaćih, tako i međunarodnih, između komšija koje govore istim jezikom. Činjenica da ubice Nadice iz predstave „Drvene ptice“ Lidije Deduš, u režiji Ivana Plazibata, i Ruže iz predstave „Otac, kći i Sveti duh“ Mata Matišića, u režiji Januša Kice, dobijaju priliku da prožive ceo svoj život je dramaturška optužnica protiv svih nas.
Odjednom me u stranu gura raščupana, bosa Srpkinja koja grozničavo traži nekoga kroz prozore, u dvorištu, iza kuće. Vidim da se uvukla unutra kroz razvaljena vrata i pala na kolena, plačući, između dva mladića koji su poginuli u borbi. Dok se saginje da poljubi čelo vojnika koji je izgubio ruku, vidim da je i ona trudna. U daljini iza nje pojavljuje se pet žena, od glave do pete pokrivenih uljanim crnim haljinama, sa velikim zlatnim krunama. Svaka drži bebu. Da li su one žive ikone Majke Marije? Da li su došle da blagoslove mrtve? Mogu li bar da sačuvaju svoje dete?
U ovom društvu nijedno dete nije sigurno, plače druga Srpkinja čije je celo lice umazano karminom, poručujući mi da moram pročitati imena. Zaustavlja se i čeka. Ali tišinu prekidaju govori političara iz Srbije, iz Makedonije, iz Crne Gore, i shvatam da jezička barijera više nije bitna. Svi govori su isti, bez obzira da li su na vašem, ili mom jeziku. 

- Molim vas govorite engleski! - plače najpoznatija slovenačka Amerikanka, Melanija Tramp, iako na sceni Melanija izgleda malo drugačije od svog zvaničnog portreta u Beloj kući. Čekaj, da li je to stvarno ona? Svaki idiot može da govori engleski. Ah, da, to mora da je Melanija. Čekaj – nisam znala da je Matišić sveštenik! Kroz prozor Mate i Melanija sa čežnjom gledaju sredovečnog srpskog vozača kamiona u dvorištu. Glavni junak predstave „Iskupljenje“, zasnovanom na romanu Branimira Šćepanovića, u dramatizaciji Slobodana Obradovića i režiji Veljka Mićunovića, šutira belim adidas patikama jesenje lišće koje se nagomilalo u podnožju spomenika čoveku koji veoma liči na njega. Da li će biti u stanju da se iskupi i napusti ovo performativno čistilište? Njegov kamion je tu, ključevi i dalje u bravi. Na suvozačevom mestu sedi ćerka prodavca iz Makedonije koja želi da ode u Beograd. Ne želi više da čeka „Narodnog poslanika“. Snaći će se tamo i sama.  
U zadnjem delu kuće, u najmanjoj sobi nazvanoj „Kavez za ptice“, sede tri krupna mladića u zatvorskoj odeći. Da li su oni uopšte muškarci? Njihova lica izgledaju premlado za ta velika tela – koje su ih strahote u njihovim mladim životima dovele do toga da završe ovde? Bez obzira na prošlost, ova velika deca su zalepljena za fudbalsku utakmicu na TV-u. Prelepa igra „Jezika kopačke“  Filipa  Grujića i penzionisanog fudbalera Ivana Ergića, u režiji Boruta Šeparovića, privremeno čini da njihov bol nestane. Ali odjednom, jedan od igrača pada kao pogođen. Teško je povređen. Imobilizacija je na terenu, sve prestaje, a program prelazi na reklame.

Erika E. Hjuz