OD SUBOTICE DO HOLIVUDA: Ilona Filep - ime koje ne sme da nestane u tišini

 U Subotici, jedno od tih imena je Ilona Filep. Iako je rođena daleke 1891. godine u ulici koja se danas zove Vuka Karadžića, iako je verovatno bila prva žena novinarka u ovom gradu, njeno ime se retko spominje, kao da i nije postojala. 

U vremenu kada su granice između kontinenata bile gotovo nepremostive, jedna žena iz Subotice uspela je da postane most između Starog i Novog sveta. Ilona Filep ostavila je trajan trag u istoriji holivudske kinematografije kao jedna od prvih scenaristkinja mađarskog porekla.

Njena životna priča čita se poput filmskog scenarija. Nakon što je 1914. godine stigla u Sjedinjene Američke Države, Ilona je počela skromno - šivenjem je zarađivala za život, ali nije zaboravila svoju strast prema pisanju.

Priča Ilone Filep nije samo priča o jednoj ženi. To je i priča o odlasku, o pisanju, o potrazi za mestom pod suncem, o „holivudskom snu“. Kada se o Iloni govori, govori se u isprekidanim rečenicama, uz ograničen broj izvora, poneki stari članak, zaboravljeno pismo, fusnota u filmskom leksikonu, beleške istraživača Petra Vukova. Ali kad se sve to pažljivo spoji, dobija se fascinantan mozaik jedne života, koji je stao u margine, a zaslužuje naslovnu stranu.

Ilona je, prema svemu što znamo, prva žena iz Subotice koja je profesionalno radila kao novinarka. Pisala je za najvažnije mađarske listove tog vremena: Dnevnik Bačke županije i Bački vesnik, a istovremeno radila i u banci, što govori o njenoj snalažljivosti i upornosti. U vremenu kada žene u novinarstvu nisu bile ni očekivane ni ohrabrivane, ona se već tada potpisivala ispod tekstova. A onda je odlučila da ode.

Amerika – početak iznova

Godine 1914, neposredno pred Prvi svetski rat, napustila je Suboticu i otišla u Sjedinjene Američke Države, najpre u Njujork, kod brata. Tamo je, kao mnogi tadašnji migranti iz Austrougarske, počela gotovo od nule. Prvo je šila da bi preživela, ali brzo se vratila pisanju, ali u sasvim drugačijem kontekstu. Objavljivala je u nizu američko-mađarskih listova: Magyar Bányászlap, Amerikai Figyelő, Amerikai Magyar Népszava. Bila je i američki dopisnik za list Az Est iz Budimpešte, a istovremeno je pisala poeziju, kratke priče, komentare. Upravo ta njena potreba da piše, da komunicira, da se izrazi, gurnula ju je ka Holivudu.

Holivud, 1926, svetla reflektora

Ilona Filep dolazi u Holivud 1926. godine. To nije bio glamur, već rad, strpljenje i upornost. Prvo je bila deo različitih timova za pisanje scenarija, čitala je, komentarisala i ocenjivala tuđe tekstove. Već sledeće godine, 1927, zajedno sa Mihályem Kertészom (koji će kasnije postati čuveni Michael Curtiz, reditelj filma Casablanca), piše scenario za film Good Time Charlie, koji je snimio Warner Bros.
U godinama koje su sledile, pisala je, između ostalog, i scenario za film Tavaszi zápor (Prolećni pljusak), koji je otkupio Universal Pictures. Scenario je napisan 1928, a film je realizovan tek 1932. godine u režiji Pála Fejősa. Taj film ostao je njen najzapaženiji rad. Tada je kao scenaristkinja bila posebno zapažena, kako zbog samog teksta , tako i zbog emocije. Ilona je i sama bila žena koja je sama morala da se izbori za mesto u industriji kojom su tada vladali muškarci.

Radila je i kao sekretarica slavne Marije Korda, ali kada posla nije bilo, ona je pisala. Pretpostavlja se nije umela drugačije. Pisanje je bilo način da preživi, da dobije potvrdu za svoje sposobnosti. Pisala je i za mađarsko-američku scenu u Njujorku, a njen glas se čuo i na radiju, posebno tokom posete rodnoj zemlji 1935. godine, kada je sa delegacijom američkih Mađara posetila Segedin i Kečkemet. Tada je govorila o iseljenicima, kulturi, i o tome koliko znače mostovi koji povezuju svetove.

Pismo iz zaborava

Najdirljiviji trag koji nam je ostavila možda nije film, već pismo. Godine 1953, tada već starija žena, iz svog doma u Holivudu, uređenog u mađarskom stilu, piše Josi Šokčiću, subotičkom novinaru i pesniku. U tom pismu, objavljenom u Ex Panonnia 2000. godine, Ilona piše: „Zaista je veliki dar dobiti tako lepe reči priznanja iz svog starog i izgubljenog rodnog grada, iz kojeg sam otišla tako davno da me se valjda niko više ne seća.“

A i nije je se niko sećao. Niti tada, niti posle. Nije uvrštena u srpske književne preglede. Nema je ni u mađarskim edicijama osim kratke beleške. A zaslužila je više od beleške. Žena koja je utirala put, Ilona Filep je živela tiho, radila neumorno, pisala strastveno. Iako nije imala veliku slavu ni u životu ni nakon smrti, njena uloga je jasna: bila je pionirka. Prva žena novinar u Subotici. Jedna od prvih Subotičanki u Holivudu. Autorka koja je, iako na drugom jeziku, ostala verna sebi. Njeno pisanje bilo je više od profesije – bilo je način postojanja.

Nakon smrti glumice Lije Putti, Filep je pisala o njoj u nizu tekstova za mađarske listove. Kasnije je radila i kao montažerka. Njen dom u Holivudu postao je neformalni kulturni centar, mesto gde su dolazili ljudi po savet, toplu reč, večeru, inspiraciju. Umrla je 3. avgusta 1953. godine u Kaliforniji. Tiho, kao što je i živela. Ali takve žene ne treba da ostanu tihe.

U Savremenoj galeriji Subotica 2017. godine, u okviru predavanja „Jedna migrantska priča – Ilona Filep“, istoričar Mirko Grlica podsetio je da su pred Veliki rat mnogi umetnici napuštali Austrougarsku u potrazi za novim prostorima izraza. Među njima je bila i ova žena, koja je krenula sama, s koferom, pismom i rukopisima, i stigla – do Holivuda.
Pričati o Iloni Filep danas ne znači samo sećati se nje. To znači sećati se svih onih žena koje su ćutale dok su radile, koje su stvarale dok su bile zaboravljene. Koje nisu imale aplauz, ali su ostavile trag. Taj trag je danas možda bled, ali i dalje postoji. Treba ga osvetliti. Zaslužila je to. I više.

Sandra Iršević

Projekat „Žene Vojvodine koje su pisale istoriju“ sufinansiran je iz budžeta Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.