ОД СУБОТИЦЕ ДО ХОЛИВУДА: Илона Филеп - име које не сме да нестане у тишини

 У Суботици, једно од тих имена је Илона Филеп. Иако је рођена далеке 1891. године у улици која се данас зове Вука Караџића, иако је вероватно била прва жена новинарка у овом граду, њено име се ретко спомиње, као да и није постојала. 

У времену када су границе између континената биле готово непремостиве, једна жена из Суботице успела је да постане мост између Старог и Новог света. Илона Филеп оставила је трајан траг у историји холивудске кинематографије као једна од првих сценаристкиња мађарског порекла.

Њена животна прича чита се попут филмског сценарија. Након што је 1914. године стигла у Сједињене Америчке Државе, Илона је почела скромно - шивењем је зарађивала за живот, али није заборавила своју страст према писању.

Прича Илоне Филеп није само прича о једној жени. То је и прича о одласку, о писању, о потрази за местом под сунцем, о „холивудском сну“. Када се о Илони говори, говори се у испрекиданим реченицама, уз ограничен број извора, понеки стари чланак, заборављено писмо, фуснота у филмском лексикону, белешке истраживача Петра Вукова. Али кад се све то пажљиво споји, добија се фасцинантан мозаик једне живота, који је стао у маргине, а заслужује насловну страну.

Илона је, према свему што знамо, прва жена из Суботице која је професионално радила као новинарка. Писала је за најважније мађарске листове тог времена: Дневник Бачке жупаније и Бачки весник, а истовремено радила и у банци, што говори о њеној сналажљивости и упорности. У времену када жене у новинарству нису биле ни очекиване ни охрабриване, она се већ тада потписивала испод текстова. А онда је одлучила да оде.

Америка – почетак изнова

Године 1914, непосредно пред Први светски рат, напустила је Суботицу и отишла у Сједињене Америчке Државе, најпре у Њујорк, код брата. Тамо је, као многи тадашњи мигранти из Аустроугарске, почела готово од нуле. Прво је шила да би преживела, али брзо се вратила писању, али у сасвим другачијем контексту. Објављивала је у низу америчко-мађарских листова: Magyar Bányászlap, Америкаи Figyelő, Америкаи Magyar Нéпсзава. Била је и амерички дописник за лист Аз Ест из Будимпеште, а истовремено је писала поезију, кратке приче, коментаре. Управо та њена потреба да пише, да комуницира, да се изрази, гурнула ју је ка Холивуду.

Холивуд, 1926, светла рефлектора

Илона Филеп долази у Холивуд 1926. године. То није био гламур, већ рад, стрпљење и упорност. Прво је била део различитих тимова за писање сценарија, читала је, коментарисала и оцењивала туђе текстове. Већ следеће године, 1927, заједно са Mihályem Кертéсзом (који ће касније постати чувени Michael Цуртиз, редитељ филма Цасабланца), пише сценарио за филм Good Тиме Charlie, који је snimio Warner Брос.
У годинама које су следиле, писала је, између осталог, и сценарио за филм Тавасзи зáпор (Пролећни пљусак), који је откупио Универсал Пицтурес. Сценарио је написан 1928, а филм је реализован тек 1932. године у режији Пáла Фејőса. Тај филм остао је њен најзапаженији рад. Тада је као сценаристкиња била посебно запажена, како због самог текста , тако и због емоције. Илона је и сама била жена која је сама морала да се избори за место у индустрији којом су тада владали мушкарци.

Радила је и као секретарица славне Марије Корда, али када посла није било, она је писала. Претпоставља се није умела другачије. Писање је било начин да преживи, да добије потврду за своје способности. Писала је и за мађарско-америчку сцену у Њујорку, а њен глас се чуо и на радију, посебно током посете родној земљи 1935. године, када је са делегацијом америчких Мађара посетила Сегедин и Кечкемет. Тада је говорила о исељеницима, култури, и о томе колико значе мостови који повезују светове.

Писмо из заборава

Најдирљивији траг који нам је оставила можда није филм, већ писмо. Године 1953, тада већ старија жена, из свог дома у Холивуду, уређеног у мађарском стилу, пише Јоси Шокчићу, суботичком новинару и песнику. У том писму, објављеном у Ex Panonnia 2000. године, Илона пише: „Заиста је велики дар добити тако лепе речи признања из свог старог и изгубљеног родног града, из којег сам отишла тако давно да ме се ваљда нико више не сећа.“

А и није је се нико сећао. Нити тада, нити после. Није уврштена у српске књижевне прегледе. Нема је ни у мађарским едицијама осим кратке белешке. А заслужила је више од белешке. Жена која је утирала пут, Илона Филеп је живела тихо, радила неуморно, писала страствено. Иако није имала велику славу ни у животу ни након смрти, њена улога је јасна: била је пионирка. Прва жена новинар у Суботици. Једна од првих Суботичанки у Холивуду. Ауторка која је, иако на другом језику, остала верна себи. Њено писање било је више од професије – било је начин постојања.

Након смрти глумице Лије Putti, Филеп је писала о њој у низу текстова за мађарске листове. Касније је радила и као монтажерка. Њен дом у Холивуду постао је неформални културни центар, место где су долазили људи по савет, топлу реч, вечеру, инспирацију. Умрла је 3. августа 1953. године у Калифорнији. Тихо, као што је и живела. Али такве жене не треба да остану тихе.

У Савременој галерији Суботица 2017. године, у оквиру предавања „Једна мигрантска прича – Илона Филеп“, историчар Мирко Грлица подсетио је да су пред Велики рат многи уметници напуштали Аустроугарску у потрази за новим просторима израза. Међу њима је била и ова жена, која је кренула сама, с кофером, писмом и рукописима, и стигла – до Холивуда.
Причати о Илони Филеп данас не значи само сећати се ње. То значи сећати се свих оних жена које су ћутале док су радиле, које су стварале док су биле заборављене. Које нису имале аплауз, али су оставиле траг. Тај траг је данас можда блед, али и даље постоји. Треба га осветлити. Заслужила је то. И више.

Сандра Иршевић

Пројекат „Жене Војводине које су писале историју“ суфинансиран је из буџета Министарства информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.