GEOPOLITIČKI INFLUENSING Kada propaganda glumi stratešku analizu

Ali pažljiv čitalac, ukoliko još postoji, primetiće jednu zloslutnu pravilnost: što je veći haos na terenu, to je jednostavnija „slika“ u medijima. I obrnuto proporcionalno – što su analize jednoznačnije, to je stvarnost verovatno složenija.

U toj razmeni značenja, izgubili smo suštinsku razliku između javne analitike i političkog zadatka.

Ne govorimo ovde o čistoj propagandi – njoj se još i može ući u trag. Govorimo o „analitikama“ koje zvuče pametno, a postoje da ne bi rekli ništa. One koriste reči da bi zatvorile smisao. Preciznije, da bi usmerile pažnju, filtrirale neprijatne činjenice, selektivno brisale delove realnosti koji kvare narativ. I što je najopasnije – ponekad to čine ljudi koji su iskreno talentovani, školovani, i, naizgled, kritički nastrojeni.

U tom trenutku analiza prestaje da bude alat mišljenja. Postaje kanal distribucije.

Distribucije čega? Pa upravo onih uređenih narativa koji se unapred kreiraju da usmere percepciju, filtriraju stvarnost i eliminišu nepoželjna značenja – čak i kada ih oblikuju talentovani ljudi.

U tom prostoru rađa se nova forma uticaja: geopolitički influensing.

To više nije analiza – to je nastup.

Reč se koristi bez razmišljanja, a ton se pozajmljuje od poverenja.

Misao se ne izgovara zato što se veruje u nju, već zato što „dobro zvuči“.

A istina? Ona je odavno postala smetnja u pregovorima.

Između raketa i razuma: Zašto Teheran nije kapitulirao?

U prva 24 časa izraelskih udara na Iran – nazvanih operacijom „Rising Lion“ – izgledalo je kao da se ponavlja stari scenario: brza, precizna, demonstrativna kampanja, niz snimaka termalnih udara i izveštaji o razorenim lokacijama – neki skriveni duboko pod zemljom, drugi tik uz gradske zone.

Međutim, ono što se nije desilo postalo je važnije od svega što jeste.

Iran nije kapitulirao. A još važnije – nije ni pokušao da deluje kao da je kapitulirao.

To je bio prvi šum u narativu, prva pukotina kroz koju se mogla uočiti stvarna dinamika moći.

Jer, prema podacima koji su isplivali tokom trećeg dana operacije (13–15. jun 2025), deo iranskog rukovodstva bio je spreman da prihvati tiho povlačenje, pa čak i simboličan odgovor (nekoliko raketa, malo medijske pompe i izjava o „osveti“).

Ali su shvatili da im nije ponuđen mir. Ponuđeno im je samoubistvo.

To je trenutak u kojem politički refleks prestaje da bude mehanizam preživljavanja i postaje zamka.

Jer, ako ne pristaneš – gubiš. Ako pristaneš – nestaješ.

Ono što je izraelska strategija možda želela da proizvede kao psihološki efekat – brzu političku paniku – nije urodilo plodom. Iran nije Irak.

U Teheranu ne sede bezgrešni sveštenici, ali još manje sede ludaci.

Oni su racionalni igrači sa dubokim osećajem istorije i pamćenjem koje seže mnogo dalje od najnovijeg drona.

U tom pogledu, važno je primetiti sledeće: Iran je vrlo brzo odustao od retorike „nanošenja štete“ i prešao na taktiku „odtorogovki“ – pokušaja političke razmene pozicija, simbola, poruka.

Greška je što su to pokušali direktno s Izraelom.

Još veća greška je što su – čak i sada – zarobljeni u ideji „dogovora s Trampom“.

Kao da ne čuju kada im on u lice kaže da neće biti dogovora. Samo uslovi. Samo predaja. Bez odredbi, bez razmene, bez igre.

Jer Tramp ne pravi sporazume. Tramp pravi predstave.

A u njegovim predstavama postoji samo jedan reditelj i samo jedan izlaz – onaj koji vodi ka aplauzu u svom kampu.

Tramp, trgovac iluzija: Između 1956. i Tvitera

U oktobru 1956. godine, kada su britanske, francuske i izraelske trupe ušle u Egipat tokom Suecke krize, američki predsednik Dvajt D. Ajzenhauer nije oklevao. U trenutku kada je London pokušao da se vrati na poziciju imperijalne sile, Vašington je povukao potez koji je označio početak nove ere: SAD su izdale Veliku Britaniju – i time potvrdile vlastitu ambiciju da budu jedina sila.

Iza tog manevra stajao je kristalno jasan unutrašnji konsenzus: Sjedinjene Države više nisu junior-partner Britaniji; one su arhitekte poretka.

U pozadini je bio i taktički cinizam Alena Velša Dalesa – tadašnjeg državnog sekretara – ali i strateška vizija: da se nasledi britanski globalni aparat, a Sovjetski Savez iscrpi u unutrašnjim tenzijama.

To nije bila samo odluka. To je bio projekat.

Danas?

SAD više nemaju „veliki projekat“.

I kada Donald Tramp najavi da će „priznati Rusiju kao posrednika“ ili da je spreman za dogovor s Iranom, reč je o ponudi bez sistema, o manevru bez temelja.

Jer današnja Amerika nema jedinstvenu viziju sveta. Ona ima količinu paralelnih narativa koji se smenjuju zavisno od izbora, rejtinga i algoritama.

U tom kontekstu, Tramp je proizvod sopstvene slabosti.

Čovek koji se, kako autor originalnog teksta precizno navodi, „sam isključio iz lanca odlučivanja“ u pokušaju da izgleda kao centar moći.

Na mestu gde je Ajzenhauer povukao hladnu ali strateški mudru odluku protiv saveznika – Tramp, bez pravog koncepta, eskalira krizu jer nema kud.

Zato i nije smeo da se obrati javnosti nakon sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost.

Zato govori o kapitulaciji Teherana, ali još ne ulazi u rat.

Jer zna da, kad jednom pređe tu liniju, nema povratka. A u ovoj predstavi, niko ne zna ko je publika, a ko izvođač.