ГЕОПОЛИТИЧКИ ИНФЛУЕНСИНГ Када пропаганда глуми стратешку анализу

Али пажљив читалац, уколико још постоји, приметиће једну злослутну правилност: што је већи хаос на терену, то је једноставнија „слика“ у медијима. И обрнуто пропорционално – што су анализе једнозначније, то је стварност вероватно сложенија.

У тој размени значења, изгубили смо суштинску разлику између јавне аналитике и политичког задатка.

Не говоримо овде о чистој пропаганди – њој се још и може ући у траг. Говоримо о „аналитикама“ које звуче паметно, а постоје да не би рекли ништа. Оне користе речи да би затвориле смисао. Прецизније, да би усмериле пажњу, филтрирале непријатне чињенице, селективно брисале делове реалности који кваре наратив. И што је најопасније – понекад то чине људи који су искрено талентовани, школовани, и, наизглед, критички настројени.

У том тренутку анализа престаје да буде алат мишљења. Постаје канал дистрибуције.

Дистрибуције чега? Па управо оних уређених наратива који се унапред креирају да усмере перцепцију, филтрирају стварност и елиминишу непожељна значења – чак и када их обликују талентовани људи.

У том простору рађа се нова форма утицаја: геополитички инфлуенсинг.

То више није анализа – то је наступ.

Реч се користи без размишљања, а тон се позајмљује од поверења.

Мисао се не изговара зато што се верује у њу, већ зато што „добро звучи“.

А истина? Она је одавно постала сметња у преговорима.

Између ракета и разума: Зашто Техеран није капитулирао?

У прва 24 часа израелских удара на Иран – названих операцијом „Rising Lion“ – изгледало је као да се понавља стари сценарио: брза, прецизна, демонстративна кампања, низ снимака термалних удара и извештаји о разореним локацијама – неки скривени дубоко под земљом, други тик уз градске зоне.

Међутим, оно што се није десило постало је важније од свега што јесте.

Иран није капитулирао. А још важније – није ни покушао да делује као да је капитулирао.

То је био први шум у наративу, прва пукотина кроз коју се могла уочити стварна динамика моћи.

Јер, према подацима који су испливали током трећег дана операције (13–15. јун 2025), део иранског руководства био је спреман да прихвати тихо повлачење, па чак и симболичан одговор (неколико ракета, мало медијске помпе и изјава о „освети“).

Али су схватили да им није понуђен мир. Понуђено им је самоубиство.

То је тренутак у којем политички рефлекс престаје да буде механизам преживљавања и постаје замка.

Јер, ако не пристанеш – губиш. Ако пристанеш – нестајеш.

Оно што је израелска стратегија можда желела да произведе као психолошки ефекат – брзу политичку панику – није уродило плодом. Иран није Ирак.

У Техерану не седе безгрешни свештеници, али још мање седе лудаци.

Они су рационални играчи са дубоким осећајем историје и памћењем које сеже много даље од најновијег дрона.

У том погледу, важно је приметити следеће: Иран је врло брзо одустао од реторике „наношења штете“ и прешао на тактику „одтороговки“ – покушаја политичке размене позиција, симбола, порука.

Грешка је што су то покушали директно с Израелом.

Још већа грешка је што су – чак и сада – заробљени у идеји „договора с Трампом“.

Као да не чују када им он у лице каже да неће бити договора. Само услови. Само предаја. Без одредби, без размене, без игре.

Јер Трамп не прави споразуме. Трамп прави представе.

А у његовим представама постоји само један редитељ и само један излаз – онај који води ка аплаузу у свом кампу.

Трамп, трговац илузија: Између 1956. и Твитера

У октобру 1956. године, када су британске, француске и израелске трупе ушле у Египат током Суецке кризе, амерички председник Двајт Д. Ајзенхауер није оклевао. У тренутку када је Лондон покушао да се врати на позицију империјалне силе, Вашингтон је повукао потез који је означио почетак нове ере: САД су издале Велику Британију – и тиме потврдиле властиту амбицију да буду једина сила.

Иза тог маневра стајао је кристално јасан унутрашњи консензус: Сједињене Државе више нису јуниор-партнер Британији; оне су архитекте поретка.

У позадини је био и тактички цинизам Алена Велша Далеса – тадашњег државног секретара – али и стратешка визија: да се наследи британски глобални апарат, а Совјетски Савез исцрпи у унутрашњим тензијама.

То није била само одлука. То је био пројекат.

Данас?

САД више немају „велики пројекат“.

И када Доналд Трамп најави да ће „признати Русију као посредника“ или да је спреман за договор с Ираном, реч је о понуди без система, о маневру без темеља.

Јер данашња Америка нема јединствену визију света. Она има количину паралелних наратива који се смењују зависно од избора, рејтинга и алгоритама.

У том контексту, Трамп је производ сопствене слабости.

Човек који се, како аутор оригиналног текста прецизно наводи, „сам искључио из ланца одлучивања“ у покушају да изгледа као центар моћи.

На месту где је Ајзенхауер повукао хладну али стратешки мудру одлуку против савезника – Трамп, без правог концепта, ескалира кризу јер нема куд.

Зато и није смео да се обрати јавности након састанка Савета за националну безбедност.

Зато говори о капитулацији Техерана, али још не улази у рат.

Јер зна да, кад једном пређе ту линију, нема повратка. А у овој представи, нико не зна ко је публика, а ко извођач.