ZNAMENITE NOVOSADSKE PORODICE – NIŠEVIĆ Privrednikov pitomac sa istančanim osećajem za trgovinu

Zahvaljujući blistavoj trgovačkoj karijeri zvali su ga kraljem porcelana i izgradio ugled po kom ga još uvek pamte. Kao takav našao je mesto u „Prometejevom“ ciklusu izložbi i predavanja pod nazivom „Dnevnici seoba – zapisi o novosadskim porodicama“ istoričarke dr Gordane Petković i Korane Borović, koji je u toku.

– Bio je dete s tromeđe Banije, Like i Korduna iz mesta Oraovice, iz mnogobrojne, siromašne porodice – kaže njegova unuka Gordana Nišević Tadić. – Rođen je 1894. godine, a lokalni paroh i učitelj zapazili su ga kao bistro, zdravo i okretno dete i procenili da bi bila šteta da ostane u selu. Sklopom okolnosti postao je jedan od prvih pitomaca koje je Privrednik odškolovao. Šegrtovao je u Zagrebu, Bejlovaru, Senti i na kraju  je završio u Kanjiži, gde je dobio majstorsko pismo. Po dobijanju majstorskog pisma 1917. se osamostaljuje, dolazi u Novi Sad i otvara prvu svoju radnju na uglu Miletićeve i Zmaj Jovine ulice u kojoj je u to doba mogao da trguje samo gvožđarskom robom. 

Kako kaže njegova unuka, promućuran i istančanog ukusa za trgovinu posećuje redovno velesajmove u Lajpcigu i shvata da treba u Novom Sadu prikazati robu koju ceo svet ima. Tako je u Novi Sad počela da stiže ekskluzivna roba poput porcelana, kristala, keramike...

– Njegova radnja postaje jedna od najlepših u Novom Sadu. Bio je neverovatno uspešan u reklamiranju. Neviđene ideje je imao za to. Jedna od njih bila priprema jela u posuđu koje je prodavao u izlogu radnje, što je naišlo na veliki odjek u javnosti i štampi. Godine 1934. reklamirao se u svim mogućim glasilima. Posle nacionalizacije nastavio je ubrzo da radi. Bio je predstavnik „Agroprogresa“ iz Ljubljane do penzionisanja. Životni moto bio mu je nikad ne odustati. Mene je deda naučio da je učtivost bogatstvo, što se čovek više time razmeće, bogatiji je – istakla je Gordana Nišević Tadić.

Njegova prodavnica sa velikim asortimanom kućnih potrepština nalazila se u Ulici kralja Aleksandra 14. Dva puta se ženio. U prvom braku sa Draginjom je dobio kćerku Milicu, ali su obe premenule od španske groznice 1920. Potom se oženio Nevenkom (1902–1976), kćerkom prote Georgija Đure Konjović iz Mola, sa kojom je dobio troje dece: Milana (1922–1940), koji je tragično preminuo kao srednjoškolac, Đorđa Đuku (1925–2002), koji je bio diplomirani ekonomista, oženjen profesorkom engleskog Katicom Vukotić, dok je Anđelka (1927–2019),  profesorka engleskog jezika bila udata za Pavla Horvatovića advokata.

– U porodicu je primio i bratanca Stojana Niševića (1914–1965), kojeg je podigao i iškolovao za trgovačkog putnika – kaže Gordana Petković. – Stojan je u jednom periodu imao i sopstvenu trgovačku radnju. Tokom Drugog svetskog rata Niševići su prihvatili i dvoje dece iz logora Šarvar. U vreme Racije cela porodica je odvedena na streljanje, na Uspensko groblje, ali su pukom srećom preživeli. Nakon nacionalizacije njegove kuće, danas u Ulici kralja Aleksandra 8, i useljavanja agencije Putnik (1958), porodica se preselila u kuću kod hotela Park (1960), a Sava Nišević se zaposlio u predstavništvu Agroprogresa. Danas u Novom Sadu žive potomci Đorđa, Anđelke i Stojana Niševića. 

Druga Savina unuka Marija Horvatović Vasilić, živeći u ulici Kralja Aleksandra  8, u zgradi koja je nekada u celosti pripadala njenom dedi, na prvom spratu, pored bake i dede, imala je, po sopstvenom priznanju, priliku da dobro upozna babu i dedu.

– Bili su uvek pažljivi jedno prema drugom – priča Marija Horvatović Vasilić. – Baka Neni je odrasla u svešteničkoj porodici sa sedmoro dece. Zavrišila je građansku školu za devojke i trgovačku akademiju u Somboru. Bila je domaćica, ali je i pomagala Savi u radnji kad god je trebalo. Bavila se ceo život ručnim radom: vezla je, tkala, šila, plela i heklala. Njeno bavljenje ručnim radom je prevazilazilo okvire uobičajenog ženskog interesovanja. Išla je redovno u crkvu i postila sredom i petkom. 

Sećanja na dedu datiraju iz njenog najranijeg detinjstva zbog toga što je uvek pokazivao pažnju i igrao se sa njom. 

– Deda je bio uredan čovek, uvek savršeno obrijan, štucovanih brkova, u odelu i s leptir-mašnom. Voleo je da lepo izgleda kako u javnosti, tako i u kući, ali nije bio gord i nadmen. Preko odela je umeo da obuče plavi radni mantil, uzme metlu i počisti celo dvorište. Ili bi, na užas svih ukućana, ispravljao stare eksere čekićem lupajući po njima na giteru terase. Nikada nije mogao da sedi besposlen. Kada mu je oduzet posao, lokal, i skoro sve od imovine koju je godinama sticao, nije se predao, nego je krenuo da gradi iz početka. Njegova osobina da prihvati datu situaciju se ogledala i u stavu prema komšijama, porodicama kojima je dedino bivše vlasništvo bilo dodeljeno za stanovanje. U dedinom odnosu sa komšijama nikad nije bilo gorčine – kaže Marija Horvatović Vasilić.

Sava je, priča njegova unuka, često putovao, što zbog posla, što za svoju dušu. Na novosadskom Poljoprivrednom sajmu držao je štand Agroprogresa, na kom je jednom prilikom pričao sa Titom i Jovankom. Đorđetova kćerka, a Savina unuka – advokat Gordana Nišević Tadić (1966) uspela je da posle dugogodišnje borbe u procesu restitucije vrati dedinu imovinu.