ЗНАМЕНИТЕ НОВОСАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – НИШЕВИЋ Привредников питомац са истанчаним осећајем за трговину

Захваљујући блиставој трговачкој каријери звали су га краљем порцелана и изградио углед по ком га још увек памте. Као такав нашао је место у „Прометејевом“ циклусу изложби и предавања под називом „Дневници сеоба – записи о новосадским породицама“ историчарке др Гордане Петковић и Коране Боровић, који је у току.

– Био је дете с тромеђе Баније, Лике и Кордуна из места Ораовице, из многобројне, сиромашне породице – каже његова унука Гордана Нишевић Тадић. – Рођен је 1894. године, а локални парох и учитељ запазили су га као бистро, здраво и окретно дете и проценили да би била штета да остане у селу. Склопом околности постао је један од првих питомаца које је Привредник одшколовао. Шегртовао је у Загребу, Бејловару, Сенти и на крају  је завршио у Кањижи, где је добио мајсторско писмо. По добијању мајсторског писма 1917. се осамостаљује, долази у Нови Сад и отвара прву своју радњу на углу Милетићеве и Змај Јовине улице у којој је у то доба могао да тргује само гвожђарском робом. 

Како каже његова унука, промућуран и истанчаног укуса за трговину посећује редовно велесајмове у Лајпцигу и схвата да треба у Новом Саду приказати робу коју цео свет има. Тако је у Нови Сад почела да стиже ексклузивна роба попут порцелана, кристала, керамике...

– Његова радња постаје једна од најлепших у Новом Саду. Био је невероватно успешан у рекламирању. Невиђене идеје је имао за то. Једна од њих била припрема јела у посуђу које је продавао у излогу радње, што је наишло на велики одјек у јавности и штампи. Године 1934. рекламирао се у свим могућим гласилима. После национализације наставио је убрзо да ради. Био је представник „Агропрогреса“ из Љубљане до пензионисања. Животни мото био му је никад не одустати. Мене је деда научио да је учтивост богатство, што се човек више тиме размеће, богатији је – истакла је Гордана Нишевић Тадић.

Његова продавница са великим асортиманом кућних потрепштина налазила се у Улици краља Александра 14. Два пута се женио. У првом браку са Драгињом је добио кћерку Милицу, али су обе пременуле од шпанске грознице 1920. Потом се оженио Невенком (1902–1976), кћерком проте Георгија Ђуре Коњовић из Мола, са којом је добио троје деце: Милана (1922–1940), који је трагично преминуо као средњошколац, Ђорђа Ђуку (1925–2002), који је био дипломирани економиста, ожењен професорком енглеског Катицом Вукотић, док је Анђелка (1927–2019),  професорка енглеског језика била удата за Павла Хорватовића адвоката.

– У породицу је примио и братанца Стојана Нишевића (1914–1965), којег је подигао и ишколовао за трговачког путника – каже Гордана Петковић. – Стојан је у једном периоду имао и сопствену трговачку радњу. Током Другог светског рата Нишевићи су прихватили и двоје деце из логора Шарвар. У време Рације цела породица је одведена на стрељање, на Успенско гробље, али су пуком срећом преживели. Након национализације његове куће, данас у Улици краља Александра 8, и усељавања агенције Путник (1958), породица се преселила у кућу код хотела Парк (1960), а Сава Нишевић се запослио у представништву Агропрогреса. Данас у Новом Саду живе потомци Ђорђа, Анђелке и Стојана Нишевића. 

Друга Савина унука Марија Хорватовић Василић, живећи у улици Краља Александра  8, у згради која је некада у целости припадала њеном деди, на првом спрату, поред баке и деде, имала је, по сопственом признању, прилику да добро упозна бабу и деду.

– Били су увек пажљиви једно према другом – прича Марија Хорватовић Василић. – Бака Нени је одрасла у свештеничкој породици са седморо деце. Завришила је грађанску школу за девојке и трговачку академију у Сомбору. Била је домаћица, али је и помагала Сави у радњи кад год је требало. Бавила се цео живот ручним радом: везла је, ткала, шила, плела и хеклала. Њено бављење ручним радом је превазилазило оквире уобичајеног женског интересовања. Ишла је редовно у цркву и постила средом и петком. 

Сећања на деду датирају из њеног најранијег детињства због тога што је увек показивао пажњу и играо се са њом. 

– Деда је био уредан човек, увек савршено обријан, штуцованих бркова, у оделу и с лептир-машном. Волео је да лепо изгледа како у јавности, тако и у кући, али није био горд и надмен. Преко одела је умео да обуче плави радни мантил, узме метлу и почисти цело двориште. Или би, на ужас свих укућана, исправљао старе ексере чекићем лупајући по њима на гитеру терасе. Никада није могао да седи беспослен. Када му је одузет посао, локал, и скоро све од имовине коју је годинама стицао, није се предао, него је кренуо да гради из почетка. Његова особина да прихвати дату ситуацију се огледала и у ставу према комшијама, породицама којима је дедино бивше власништво било додељено за становање. У дедином односу са комшијама никад није било горчине – каже Марија Хорватовић Василић.

Сава је, прича његова унука, често путовао, што због посла, што за своју душу. На новосадском Пољопривредном сајму држао је штанд Агропрогреса, на ком је једном приликом причао са Титом и Јованком. Ђорђетова кћерка, а Савина унука – адвокат Гордана Нишевић Тадић (1966) успела је да после дугогодишње борбе у процесу реституције врати дедину имовину.