(ФОТО) ЗНАМЕНИТЕ НОВОСАДСКЕ ПОРОДИЦЕ - ФОРОВИЋИ На лађи „Напредак” преселили Матицу српску
Осмишљена као програм у години када је Нови Сад носио титулу Европске престонице културе, изложба „Дневници сеоба: записи о новосадским породицама“ полако прераста у врло запажен пројекат Издавачке куће „Прометеј“ и историчарке др Гордане Петковић у оквиру ког већ четврту годину публика има прилику да сазна више о пореклу и животу новосадских породица и њихових знаменитих чланова, које су, свака на свој начин обликовале историју града, али чији потомци и данас живе овде и стварају историју за генерације које долазе.
Првим овогодишњим циклусом обухваћене су продице Форовић, Нишевић и Штарк, од којих се прва издваја од осталих по томе што нема потомака у Новом Саду, али је дубоко утиснула трагове у његовој слојевитој прошлости.
Ако ништа друго, чињеница да је припадник те имућне српске породице, која је поседовала паробродове, Јован Форовић 1864. на једном од пловила по имену „Напредак“ из Будимпеште бесплатно превезао комплетан инвентар Матице српске у Нови Сад, довољно говори у прилог томе.
Архитекта Николић је породичну капелу на Чератском гробљу посветио мајци Катарини Форовић
По речима Гордане Петковић, Форовићеви су стара српска породица пореклом из Баната, чији је родоначелник био Диаманд, трговац у Панчеву.
- Постају житељи Новог Сада када Диамандов син Јован (1748–1798) двадесет година пре смрти, прелази да живи у Српску Атину. Његов син Георгије (1797–1854) у браку са Мартом рођеном Поповић-Пеци добија дванаесторо деце, од којих су Јелисавета, Јован, Јулијана, Димитрије, Катарина, Марија и Никола остали у животу. Јелисавета је била удата за Димитрија-Обрада Милутиновића, а њихова кћи Анка позната је као супруга Светозара Милетића. Димитрије је (1831–1906) био поморски капетан и са млађим братом Николом пловио је у Америку. Касније је био капетан на паробродима свог брата Јована. Најмлађа кћерка Димитрија Форовића била је супруга Петра Добринковића, дворског телеграфисту кнеза Михаила Обреновића, а њихова кћи Ида (1867–1932) била је чувена пијанситкиња у Новом Саду – каже Гордана Петковић.
На Катарину Форовић (1836–1902), удату Николић, скренута је пажња јавности пре десет година када је Гордана Петковић приредила изложбу о њеном сину архитекти Владимиру Николићу, који је креатор изгледа центра Сремских Карловаца. Катаринина праунука Милана Вучковић, живи у Београду и према њеним речима, она је даљи, а можда и једини потомак породице Форовић.
- Према родослову који имам, Ђорђе Форовић је имао седморо деце. Мој отац Влајко ми је причао о двема његовим кћерима Јулијани и Марији, али не превише. Није пуно знао пошто је његов отац, а мој деда Владимир, умро када је имао само шест година па су многа породична збивања изгубљена заувек. Више информација имам о Николи Форовићу, успешном трговцу, кицошу, бонвивану, авантуристи који је у оно време доста света пропутовао. Поседујем фотографију на којој се види сва његова господственост и елеганција, затим дневник о његовом путовању једрењаком до Њујорка као и икону коју је донео са пута по Русији. Никола Форовић је крстио мог оца Влајка - каже Милана Вучковић и додаје да је о прабаби Катарини Форовић слушала много више с обзиром на то да је била вољена супруга и мајка.
По Миланиним речима, Катарина је рођена 1836. у Сенти, а са 20 година се удала за Андрију Николића - сенатора и адвоката. Имали су петоро деце од којих су само Милана и Владимир остали живи.
- Припао ми је као део породичног наслеђа велики број сребрног есцајга тацне, чаше, намештај, кожне фотеље са иницијалима Катарине Форовић као и прстен који носим на руци, те портрети Катарине и Андрије Николића које је урадио Урош Предић. Кроз бројна истраживања Донке Станчић, а и разговоре са мојим оцем који је становао током студија код своје тетке Милане, њих троје, мајка Катарина, син Владимир и кћерка Милана су били нераздвојни. Често су боравили заједно, како у Бечу тако и у Карловцима. Радо су се одмарали у винограду у Карловцима где је била и вила коју је деда Владимир назвао Катариновац по мајци. Деда је између 2.000 и 6.000 литара ризлинга, беле и црне скадарке, те мушкатанера годишње производио. Био је и страстевни ловац, један од оснивача и председника карловчаког ловачког друштва. Његова сестра Милана је слободно време проводила у цртању. Била је удата за др Светислава Симоновића, личног лекара краља Петра Првог - прича Катаринина праунука Милана.
Архитекта Николић је и породичну капелу, коју је пројектовао на Чератском гробљу у Сремским Карловцима посветио мајци Катарини Форовић и у њој се служи литургија 7. децембра када је празник Свете Катарине великомученице.
Без сетних уздисаја за Америком
У сада већ чувеном дневнику „На једрењаку у Америку“, који се чува у Матици српској, Никола Форовић је између осталог изнео своја запажања о америчким приликама пре 160 година. „У Америци сам провео од 26. јуна 1865. до 14. маја 1870. Да је данас много што-шта другачије него што је било у моје доба признаћу радо; али онда је било све тако као што причам. Иако сам тамо нашао врло повољан положај, вратио сам се без уздисаја за Америком. То је земља где сви обожавају златно теле; где деца оцу веле старче а мајци бабо; где се браћа у зрелијим годинама неће да знају; где отац сина од 12 година из куће тера, да сам зарађује; где син оца може тужити; где усред лета нарасте температуре до 100-105 степени Фаренхајта, да њих 40-45 од сунчанице умру (у то доба спава сиротиња по улицама и крововима); где се о Новој години или 4. јула, на Дан незавинсости, од јутра до дубоко у ноћ из револвера пуца, да је још милостив случај ако погину само њих 50 а 90 се ране; где цвеће не мирише а опет се грдан луксус са њим тера, тако да кошар парфимираног цвећа стаје до 100-200 и више долара; где птице не певају осим врабаца, које је баш у моје доба неки шпекулант из Европе хиљадама довео и пар по 4 долара (20 круна) продавао…”
Од мушких чланова породице најистакнутија личност био је Јован Форовић (1827–1901), трговац, бродовласник, индустријалац. Самосталну житарску радњу водио је још као петнаестогодишњак у Банату, где је касније градио и прве парне млинове. Градио је и бродове, и то према сопственом нацрту. На позив кнеза Михаила Обреновића прешао је у Београд (1867), где је основао Велико српско бродарско друштво за пловидбу Дунавом и Савом. Приликом великих народних свечаности превозио је народ до Новог Сада, Сремских Карловаца и Београда. Био је близак пријатељ Светозара Милетића.
Никола, за кога Милана Вучковић каже да је био авантуриста, пре три године извучен је из заборава захваљујући тексту Роберта Чобана, објављеном у нашем листу о његовом путовању преко Атлантског океана и књизи „На једрењаку у Америку“ коју је о томе написао.
Никола Форовић (1840 – 1926) је био најмлађи син у породици. Испрва је био искушеник у манастиру Беочин, а потом је радио у Бечу као трговачки помоћник. Осим у Америку (1865), у којој је остао пет година, путовао је у Париз и Лондон. По повратку из Америке, извесно време је радио у Новом Саду, а онда је у Ростову у Русији отворио трговачку радњу. После смрти супруге Антонине, 1912, вратио се у Нови Сад и купио кућу у Хлебарском сокаку, данашњој Милетићевој улици. Дневник је објавио знатно касније, 1918. године.