БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: СРЕМСКА РАЧА (2) Потресно сведочанство девојчице Славице која је преживела крвопролиће Ханџар дивизије

Многи предмети као што су метални казани, оклопи и мачеви чувају се у музеју Срема у Сремској Митровици. Рача је стекла важност због свог повољног положаја на Сави у коју се са Босанске стране улива Дрина. Ту је од давнина био главни прелаз преко Раче и трговачка раскрсница. На крају речне окуке налазили су се град и тврђава Рача, а село Стара Рача лежало је два км од града на источној и западној страни полуострва на обалама Саве.

У средњем веку Рача је забележена у једном документу 1275. Овај посед су најпре имали мађарски племићи из породице Ајнард, затим Шомакош Кукојевачки, Иван Моровић и најзад Стеван Батори. У првој половини 14. века Елизабета, жена мађарског краља Карла Првог, обновила је опатију Св. Николе и предала је фрањевцима за манастир. У другој половини 14. века, после смрти краља Лајоша Првог (сина Карла Првог), сачувани су подаци о „краљевској вароши Рача на ушћу Дрине у Саву“.

Према једном документу, грађани су се жалили краљици на чиновнике, који им не допуштају да живе старим, слободним обичајима. На то је краљица дала грађанима слободу да бирају између себе начелника и поротнике, који ће судити заједно са њеним чиновником. Када је Босна пала под Турке, мађарски краљ Матија Корвин кренуо је у поход на Турке и 1464. два дана се задржао у Рачи… 

Након Карловачког мира 1699. Рача је ушла у састав Аустрије. Већ после две године у месту је устројена капетанија са 100 пешака, 50 коњаника и 100 граничара. Тада су село населили Срби и 1733. године имала је 14 домова и 62 становника. 1784. поново је изграђена тврђава Рача, јер је стара већ била трошна. Те године Аустријски цар Јосип Други лично је посетио Рачу и за ту прилику је изграђен друм од села Рача до тврђаве. 

Крајем 19. века тврђава је обновљена и преудешена за казниону са 300 места. У њој је обично било око 180 кажњеника и 20 чувара. Због нездравог објекта и лоше хране свима је било лоше. Нешто касније објекат је купио трговац из Осијека и подигао пивару. Тврђава је опет касније продата и цигла одвучена. 

Када се саградио мост према Сави, Сремска Рача је остала унутар насипа. Када се Сава излила 1931. Рача је преживела катастрофалну поплаву, због чега ју је држава 1934. године преселила изван насипа на нарочит раван терен на коме је остала и дан данас.

Током Другог светског рата, 19. јула 1943, у Сремској Рачи је формиран Други сремски партизански одред, док се већ 17. јануара 1944. формира Шеста војвођанска бригада. Током Другог светског рата преко Раче су прошле хиљаде бораца идући за Босну. Касније у сећање на борбу је настала песма “Кад су Сремци кренули са те Фрушке горе”.

Почетком марта 1944. цело село је спаљено, а мештане су припадници 13. СС брдске дивизије Ханџар сурово преклали. Масакр је био одмазда за партизанске диверзије на немачки транспорт. У Сремској Рачи након масакра је боравио члан британске војне мисије Бејзил Дејвидсон (1914-2010), а у својој књизи „Слика партизана” описао је затечено стање:

„Почетком марта Лала и остали из Босне су стигли у Рачу, прелазећи Саву на самом рубу катастрофе. Нашли су призор неиздрживе страхоте. Лешеви 220 људских бића, од којих су 83 биле жене и педесет старци, а остатак деца сувише мала да би прешла Саву у нашем повлачењу, лежали су по селу, у малим гомилама по двориштима, у плитким гробовима, скривени под снопљем кукурузних стабљика, или једноставно остављени на путу. У селу Босут, удаљеном три миље, пронашли су лешеве 75 жена, 45 деце и 38 стараца; а прича је скоро иста у Моровићу и друга два села. Каснија рачуница је показала да је укупно 460 стараца, жена и мале дјеце убијено у овим селима, осим неких које нису могли да урачунају. У већини случајева открили смо да су имали пререзан врат. Седамдесет или осамдесет кућа је било спаљено.”

Споменик Ћати и жртвама масакра 1944.

У центру села је и споменик Живану Миловановићу званом Ћата који је био народни херој (проглашен 2. октобра 1953). Рођен је 25. маја 1919. у Сремској Рачи, а умро 15. маја 1969. Растао је у сиромашној земљорадничкој породици. 

У тринаестој години је остао без оца, а његова мајка са четворо деце и три јутра земље је одгајала децу. По завршетку основне школе Живан се запослио као писар (ћата, како је и добио надимак). Пошто је био најстарији у породици, као хранилац није служио војску али почетком Другог светског рата је постао партизан и 1943. командир чете. Чинио је разна херојска дела и после рата постао носилац Партизанске споменице 1941.

Поред Ћатиног споменика налазе се и плоче са именима палих бораца НОБ-а из овог села (њих 24) и много више имена жртава фашистичког терора. Читаве породице. На крају језиве листе пише још: „и 33 непозната лица који нису мештани овог села”.

Једна девојчица, чије је име Славица Црнић, побегла је избезумљена кроз шуму до села Грк (данашње Вишњићево). Испрва мештани нису могли да разумеју њено „детиње трабуњање”, али ускоро су схватили шта им прича. Славица је била погођена у главу крајем секире, али изгледа да је ударац био лоше циљан. Славица је пала на земљу, али је повратила свест неколико секунди касније, у тренутку када је њена мајка легла преко ње, борећи се да је заштити. Крв је лила свуда по њој и по земљи из рана на телу њене мајке које је задавао човјек са сјекиром. Славица се тога потпуно јасно сећа, што значи да је била при свести; али захваљујући неком несхватљивом инстинкту самоодржања она није начинила покрет. Остала је тако све до вечери, када се искобељала испод леша своје мајке и побегла у шуму.

На месном гробљу пажњу ми привлачи споменик породице Чолић. Мајка Јелена је имала 35 година, ћерка Стана 11 а синови Немања и Никола 9 и 6 година. Све су их побили злочинци из Ханџар дивизије. Споменик су подигли отац Ново (који је вероватно за време масакра са партизанима био у Босни) и помајка Анка.

Од 220 кућа у селу само три су дочекале крај Другог светског рата. Преживели који су се вратили из Босне поново су обновили село које је на попису 1948. имало 547 становника. Број житеља достиже 1.043 на Попису 1971. али након тога почиње да пада тако да их према подацима из 2022. има само 482, мање него после Другог светског рата.

Роберт Чобан