КОД ЈОШКЕ СВИЊОКОЉ НИЈЕ ОБИЧАЈ НЕГО СПЕКТАКЛ: СТРАНЦИ СЕ ВРАЋАЈУ И ПО ОСМИ ПУТ Нема дијете ни вегана – само месни деликатеси и ракија од фекетићке вишње

Праве разне ђаконије по старим рецептима, уживају у „позлаћеној” ракији од локалне вишње, која је 2022. године, на међународном такмичењу, проглашена најбољом од 950 пристиглих узорака, и веселе се уз живу музику до јутарњих сати, уз неизбежне бећарске пошалице, напомиње газда Јожеф Кориж. 

– Зими, у оквиру сеоског туризма, организујемо свињокољ, и то онако како сам као дете научио од прадеда, деда, баба, као да сам знао да ћу се једном бавити тиме – објашњава саговорник. – То траје од петка по подне до недељног доручка. Кад гости стигну, причамо мало ко је шта, одакле је, зашто је дошао, шта га интересује... Чистимо лук и припремамо јако добар паприкаш. Онда свако иде на спавање, јер свињокољ почиње рано ујутро. 

Сутрадан их, додаје, његова породица дочекује врућим мекикама, хлебом са машћу мангулице, туцаном паприком и црвеним луком, а како нема доброг посла без доброг расположења, све то ваља залити и покојом чашицом жестине. 

– Свако добије кецељу са нашим амблемом. Након свињокоља иде шурење у врућој води, где треба погодити температуру да са мангулица сиђе длака. Од сламе направимо велико гнездо, у које затрпамо свињче и запалимо. Кад то лепо изгори, буде црно као гар. Е онда то очистиш четкама или џаком за кромпир. Ако од такве главе правиш хурку и шваглу, добијеш један посебан шмек. Ништа се не баца, па од покупљене крви, уз додатак црног лука, бибера, соли и кима жене зготове сластан доручак – открива Кориж, додајући да гости заједно са домаћинима такође уче како да исеку и самељу месо, пуне кобасицу, праве салчиће... 

– За ручак у фуруни печемо месо, а за вечеру иду наша чорба, сарма, печене кобасице и хурке, па салчићи. А плус бал, жива музика са саксофонистом. У пола четири их већ морам молити да оду на спавање. Кад се одморе и отрезне, за доручак једемо оно што смо јуче припремили. Значи, свежи чварци, барена сланина, шваргла, хурка, домаћа јетрена паштета... 

Осим наруџбина, које забележи у свесци, од домаћина свако добије ланч пакет као „сувенир”, али пре него што оду, свако мора да исприча по чему ће памтити ово путовање. 

– Неке породице се враћају код нас и по седам-осам пута. Имао сам једну гошћу из Будимпеште која не да није пре тога учествовала у свињокољу, него ни свињу никад није видела. И каже: „Јошка, шта да радим с овим, код нас у кући никад није било живог меса”. Па шта једете, питам. „Успут наручимо”. Да заплаче човек. Ја кажем: слушај, имаш рерну у кући. Ставиш у тепсију хурку или кобасицу, ако немаш маст, имаш уље. Ољуштиш кромпир на карике и то печеш на 200 степени, па позовеш породицу да се похвалиш како си сама направила вечеру – каже с чуђењем. 

А анегдотама никад краја.

– Замисли ово: стане аутобус испред куће, изађе баба, 70 година. А претходни дан, код мене киша, блато, видиш да ја немам бетон. И баба стане на капију, ја мислио сад ће ми... Али каже: „Јој, синко, овакво блато нисам видела од детињства”, и као дете почне да гаца по њему. Значи, њима је и то атракција. Не можеш замислити какве госте сам имао, од секретарице велепосланика из Будимпеште до шефице кухиње у Великој Британији, која је ми је на одласку рекла како је дошла да украде рецепт. Па што ниси рекла? Питај. Ја ћу ти рећи. Само, џаба ти гледаш, кад не знаш колико треба да одмериш – враголасто ће Кориж. 

Пројекат „Разноликост у срцу – приче локалних удружења и организација општине Мали Иђош“ реализује Дневник Војводина пресс, а суфинансиран је из буџета Општине Мали Иђош. Ставови изнети у подржананом медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.