ŠPICEROV DVORAC VIRTUELNO REKONSTRUISAN Dobre ideje postoje, ali nedostaje dobre volje za beočinsku atrakciju

Sudbina ove izuzetne građevine, uprkos formalnoj zaštiti države, krajnje je neizvesna, jer je ruiniranost objekta vrlo blizu „tačke bez povratka“, a ozbiljnog finansijskog plana da se on sačuva još uvek nema. 

Jedan korak ka rešenju napravio je petočlani tim novosadske Akademije umetnosti, koji je izradio virtuelnu rekonstrukciju dvorca u Beočinu i to pretočio u obimnu monografiju posvećenu ovom zdanju. Na oko dve stotina stranica ove knjige, smeštene su fotografije dvorca još od izgradnje pa do današnjih dana, detalji enterijera i eksterijera, originalni nacrti, pa i fotografije nekih drugih objekata koji su na različite načine povezani sa Špicerovim dvorcem u Beočinu. 

Ono što ovu monografiju izdvaja jesu digitalni renderi sa konkretnim rešenjima za rekonstrukciju i potencijalnim izgledom rekonstuisanog objekta. Upravo zbog tih rešenja, koja osim samog dvorca obuhvataju i pomoćnu zgradu i kompletno dvorište-park, autorski tim koji su tvorili mr Miroslav Šilić, dr Vladislav Kubet, dr Isidora Amidžić, dr Bogdan Janjušević i dr Valentina Vuković, na 47. Salonu arhitekture nagrađen je Pohvalom (podsetimo, Nagrada salona kao i Gran-pri se dodeljuju samo za izvedene objekte). 

Dvorac ipak nije projektovao čuveni Imre Stajndl već je arhitekta bio Ignac Alpar

Osim što su svojim idejama vratili na svoje mesto sve ono što je u poslednjih tridesetak godina otpalo sa zapuštenog Špicerovog dvorca, autori su monografiju obogatili sa mnogo zanimljivih informacija o samom dvorcu, ali i o ljudima koji su na različite načine bili vezani za njega. Tako su, na primer, posebno poglavlje posvetili i autorstvu, odnosno potpisu arhitekte koji je projektovao Dvorac u Beočinu. 

Iako se dugo smatralo da je dvorac projektovao čuveni mađarski arhitekta Imre Stajndl, čije je najpoznatije delo zgrada parlamenta u Budimpešti, nedavno je utvrđeno da to, zapravo, nije tačno. Kako se navodi u monografiji, nekadašnji vlasnik beočinske cementare Henrik Orenštajn, koji je naručio zidanje zdanja, jeste bio u prijateljskim odnosima sa Stajndlom, koji je bio i čest gost u Beočinu, ali su nedavna istraživanja pokazala da je dvorac ipak projektovao Ignac Alpar, o čemu svedoči i obimna dokumentacija koja je pronađena. 

Tužan presek aktuelnog stanja

Uprkos pre tri godine postavljenoj ogradi i tabli sa upozorenjem da je zbog bezbednosti zabranjen ulazak, stari Špicerov dvorac u Beočinu je i dalje verovatno najposećeniji objekat u ovom mestu. Mladi se u njemu i oko njega okupljaju svakodnevno, a vrlo često se u nekim prostorijama organizuje profesionalno fotografisanje pa čak i snimanje muzičkih spotova. Dvorac u Beočinu je aktivno korišćen sve do pre tridesetak godina tako da postoji bogata arhiva kako je izgledao i spolja i iznutra i prosto je neverovatno kakvu je „transformaciju“ doživeo za ipak relativno kratko vreme od kada je potpuno napušten i zapušten iako je kao spomenik kulture zaštićen od strane države još 1997. 

Privremeni krov postavljen 2011, nakon što je originalni propao, još uvek koliko toliko štiti unutrašnjost makar od atmosferskih padavina, ali je i njegova konstrukcija sada već pod znakom pitanja. Nekadašnja staklena bašta sada je neprepoznatljiva ruševina, a sa zgrade otpadaju sve veći komadi. Prema svedočenju stanara zgrade koja se nalazi praktično u istom dvorištu sa dvorcem, pre mesec dana je sa jednog od ćoškova pao ukrasni stub težak par stotina kilograma, a sličan takav samo sa dimnjaka je pao i pre nešto više od godinu dana. 

Godinama su sve vrednije stvari poput ukrasnih elemenata, starog biber crepa i  druge građevinske keramike odnošene iz dvorca pa čak i skidane sa njega poput rukohvata od kovanog gvožđa, držača za oluke pa i nekih delova iz kupatila. Pomalo tužan ali još uvek ponosan, na krovu dvorca raširenih krila stoji Turul, čuveni orao iz ugarske mitologije. No, postolje za koje se još nekako drži -  dobrano je oštećeno, pa postoji opasnost da se i on uskoro strmoglavi sa krova i završi u šutu koji okružuje zgradu.

Osim toga, objašnjena su u ovoj obimnoj studiji i dva različita imena koje dvorac u Beočinu nosi – Dvorac Orenštajn i Špicerov dvorac. Vlasnik cementare Henrik Orenštajn jeste izgradio ovaj objekat, ali se kasnije njegova ćerka Ana, kojoj je dvorac pripao, udala za Edea Špicera. I tako je zet ženinom nasledstvu podario svoje ime. 

Pedesetak strana knjige je posvećeno opisu i analizi enterijera dvorca, rasporedu prostorija i njihovim namenama, a jedno poglavlje je posvećeno i samom arhitekti i primenjenim umetnicima koji su učestvovali u izgradnji, opremanju i dekoraciji. Jedan deo knjige posvećen je analizi u kojoj je dvorac u Beočinu posmatran u kontekstu arhitekture drugih dvoraca – letnjikovaca u Vojvodini kao i njegovo mesto u opusu arhitekte Ignaca Alpara...

 U zaključku autori navode da se dvorac zbog gubitka funkcije i neadekvatnog održavanja polako pretvorio u ruševinu i da su šanse da bude obnovljen u skladu sa konzervatorskim uslovima, nažalost, sve manje. A njegovim bi nestankom, upozoravaju autori, nepovratno bio izgubljen  važan segment kulturnog nasleđa ne samo Vojvodine i Srbije, već i šireg regiona srednje i jugoistočne Evrope.