ШПИЦЕРОВ ДВОРАЦ ВИРТУЕЛНО РЕКОНСТРУИСАН Добре идеје постоје, али недостаје добре воље за беочинску атракцију

Судбина ове изузетне грађевине, упркос формалној заштити државе, крајње је неизвесна, јер је руинираност објекта врло близу „тачке без повратка“, а озбиљног финансијског плана да се он сачува још увек нема. 

Један корак ка решењу направио је петочлани тим новосадске Академије уметности, који је израдио виртуелну реконструкцију дворца у Беочину и то преточио у обимну монографију посвећену овом здању. На око две стотина страница ове књиге, смештене су фотографије дворца још од изградње па до данашњих дана, детаљи ентеријера и екстеријера, оригинални нацрти, па и фотографије неких других објеката који су на различите начине повезани са Шпицеровим дворцем у Беочину. 

Оно што ову монографију издваја јесу дигитални рендери са конкретним решењима за реконструкцију и потенцијалним изгледом реконстуисаног објекта. Управо због тих решења, која осим самог дворца обухватају и помоћну зграду и комплетно двориште-парк, ауторски тим који су творили мр Мирослав Шилић, др Владислав Кубет, др Исидора Амиџић, др Богдан Јањушевић и др Валентина Вуковић, на 47. Салону архитектуре награђен је Похвалом (подсетимо, Награда салона као и Гран-при се додељују само за изведене објекте). 

Дворац ипак није пројектовао чувени Имре Стајндл већ је архитекта био Игнац Алпар

Осим што су својим идејама вратили на своје место све оно што је у последњих тридесетак година отпало са запуштеног Шпицеровог дворца, аутори су монографију обогатили са много занимљивих информација о самом дворцу, али и о људима који су на различите начине били везани за њега. Тако су, на пример, посебно поглавље посветили и ауторству, односно потпису архитекте који је пројектовао Дворац у Беочину. 

Иако се дуго сматрало да је дворац пројектовао чувени мађарски архитекта Имре Стајндл, чије је најпознатије дело зграда парламента у Будимпешти, недавно је утврђено да то, заправо, није тачно. Како се наводи у монографији, некадашњи власник беочинске цементаре Хенрик Оренштајн, који је наручио зидање здања, јесте био у пријатељским односима са Стајндлом, који је био и чест гост у Беочину, али су недавна истраживања показала да је дворац ипак пројектовао Игнац Алпар, о чему сведочи и обимна документација која је пронађена. 

Тужан пресек актуелног стања

Упркос пре три године постављеној огради и табли са упозорењем да је због безбедности забрањен улазак, стари Шпицеров дворац у Беочину је и даље вероватно најпосећенији објекат у овом месту. Млади се у њему и око њега окупљају свакодневно, а врло често се у неким просторијама организује професионално фотографисање па чак и снимање музичких спотова. Дворац у Беочину је активно коришћен све до пре тридесетак година тако да постоји богата архива како је изгледао и споља и изнутра и просто је невероватно какву је „трансформацију“ доживео за ипак релативно кратко време од када је потпуно напуштен и запуштен иако је као споменик културе заштићен од стране државе још 1997. 

Привремени кров постављен 2011, након што је оригинални пропао, још увек колико толико штити унутрашњост макар од атмосферских падавина, али је и његова конструкција сада већ под знаком питања. Некадашња стаклена башта сада је непрепознатљива рушевина, а са зграде отпадају све већи комади. Према сведочењу станара зграде која се налази практично у истом дворишту са дворцем, пре месец дана је са једног од ћошкова пао украсни стуб тежак пар стотина килограма, а сличан такав само са димњака је пао и пре нешто више од годину дана. 

Годинама су све вредније ствари попут украсних елемената, старог бибер црепа и  друге грађевинске керамике одношене из дворца па чак и скидане са њега попут рукохвата од кованог гвожђа, држача за олуке па и неких делова из купатила. Помало тужан али још увек поносан, на крову дворца раширених крила стоји Турул, чувени орао из угарске митологије. Но, постоље за које се још некако држи -  добрано је оштећено, па постоји опасност да се и он ускоро стрмоглави са крова и заврши у шуту који окружује зграду.

Осим тога, објашњена су у овој обимној студији и два различита имена које дворац у Беочину носи – Дворац Оренштајн и Шпицеров дворац. Власник цементаре Хенрик Оренштајн јесте изградио овај објекат, али се касније његова ћерка Ана, којој је дворац припао, удала за Едеа Шпицера. И тако је зет женином наследству подарио своје име. 

Педесетак страна књиге је посвећено опису и анализи ентеријера дворца, распореду просторија и њиховим наменама, а једно поглавље је посвећено и самом архитекти и примењеним уметницима који су учествовали у изградњи, опремању и декорацији. Један део књиге посвећен је анализи у којој је дворац у Беочину посматран у контексту архитектуре других двораца – летњиковаца у Војводини као и његово место у опусу архитекте Игнаца Алпара...

 У закључку аутори наводе да се дворац због губитка функције и неадекватног одржавања полако претворио у рушевину и да су шансе да буде обновљен у складу са конзерваторским условима, нажалост, све мање. А његовим би нестанком, упозоравају аутори, неповратно био изгубљен  важан сегмент културног наслеђа не само Војводине и Србије, већ и ширег региона средње и југоисточне Европе.