GORDANA JE VODENICU NASLEDILA OD OCA, A SADA SU JE U NJENOJ DEVETOJ DECENIJI OBNOVILI SINOVI Na Ateničkoj reci u Čačku vodenički kamen i dalje melje, odavde stiže najzdravije brašno (FOTO)
ČAČAK: Ova vodenica, pod zaštitom države, ne samo da i danas melje brašno, već i čuva duh prošlih vremena, postavši turistička atrakcija i simbol povratka starim vrednostima
Vodenice potočare, nekada svakodnevnica srpskih sela, danas su prava retkost, ali i dragocena veza sa korenima. Jedna takva, očuvana i u funkciji, nalazi se na Ateničkoj reci u naselju Atenica kod Čačka i pripada porodici Petrović.
Ova vodenica, pod zaštitom države, ne samo da i danas melje brašno, već i čuva duh prošlih vremena, postavši turistička atrakcija i simbol povratka starim vrednostima.
Gordana Petrović, vitalna dama u devetoj deceniji života, sa ponosom govori o porodičnoj vodenici koju je nasledila od oca.
- Vodenica je nasleđe mojih predaka, a danas pripada mojim sinovima koji su je dobili na poklon od svoje babe. Oni su je obnovili, sredili i doveli u ovakvo stanje u kakvom je danas. I dalje melje brašno, kao nekada”, rekla je Gordana Petrović.
Vodenica datira s početka 20. veka, a možda je i starija. Nekada je bila građena od brvana, sve dok je 1938. godine njen otac nije ozidao i modernizovao.
Danas su za njeno održavanje i atraktivan izgled zaslužni njeni sinovi Branko i Predrag Petrović, jedan ugledni univerzitetski profesor, drugi lekar, a obojica, kako kaže njihova majka deca koja nisu zaboravila korene.
- Danas ovde dolaze mališani iz škola da vide šta je vodenica, dolaze turisti, svi žele da nauče nešto o tome kako se nekada živelo i kako se brašno mlelo, dodala je ponosno baka Gordana.
Ivan Veličković, vodeničar sa petnaestogodišnjim stažom, ističe da ovaj posao i dalje ima dušu.
- Ova vodenica melje kao što se oduvek mlelo - na kamenu, sve je kao nekada. Radno vreme zavisi od posla, ali meni ništa nije teško jer volim ovaj zanat. Dolaze ljudi da melju kukuruz, neko i kupi brašno. Sve više je onih koji žele da se vrate prirodi i zdravijem životu, kaže Ivan.
O vodeničarskim pričama, nekada bogatim i mističnim, danas se manje govori, ali se, kako on dodaje, još prepričavaju poneke legende koje bude maštu, posebno kod najmlađih posetilaca.
U vodenici Petrovića u Atenici kamen još uvek peva svoje tihe, vekovima stare pesme.
Dok god ima onih koji ih znaju slušati, potočare neće biti samo spomenici, već žive škole prošlosti, tradicije i jednostavnog, ali bogatog života.
RINA
