ГОРДАНА ЈЕ ВОДЕНИЦУ НАСЛЕДИЛА ОД ОЦА, А САДА СУ ЈЕ У ЊЕНОЈ ДЕВЕТОЈ ДЕЦЕНИЈИ ОБНОВИЛИ СИНОВИ На Атеничкој реци у Чачку воденички камен и даље меље, одавде стиже најздравије брашно (ФОТО)
ЧАЧАК: Ова воденица, под заштитом државе, не само да и данас меље брашно, већ и чува дух прошлих времена, поставши туристичка атракција и симбол повратка старим вредностима
Воденице поточаре, некада свакодневница српских села, данас су права реткост, али и драгоцена веза са коренима. Једна таква, очувана и у функцији, налази се на Атеничкој реци у насељу Атеница код Чачка и припада породици Петровић.
Ова воденица, под заштитом државе, не само да и данас меље брашно, већ и чува дух прошлих времена, поставши туристичка атракција и симбол повратка старим вредностима.
Гордана Петровић, витална дама у деветој деценији живота, са поносом говори о породичној воденици коју је наследила од оца.
- Воденица је наслеђе мојих предака, а данас припада мојим синовима који су је добили на поклон од своје бабе. Они су је обновили, средили и довели у овакво стање у каквом је данас. И даље меље брашно, као некада”, рекла је Гордана Петровић.
Воденица датира с почетка 20. века, а можда је и старија. Некада је била грађена од брвана, све док је 1938. године њен отац није озидао и модернизовао.
Данас су за њено одржавање и атрактиван изглед заслужни њени синови Бранко и Предраг Петровић, један угледни универзитетски професор, други лекар, а обојица, како каже њихова мајка деца која нису заборавила корене.
- Данас овде долазе малишани из школа да виде шта је воденица, долазе туристи, сви желе да науче нешто о томе како се некада живело и како се брашно млело, додала је поносно бака Гордана.
Иван Величковић, воденичар са петнаестогодишњим стажом, истиче да овај посао и даље има душу.
- Ова воденица меље као што се одувек млело - на камену, све је као некада. Радно време зависи од посла, али мени ништа није тешко јер волим овај занат. Долазе људи да мељу кукуруз, неко и купи брашно. Све више је оних који желе да се врате природи и здравијем животу, каже Иван.
О воденичарским причама, некада богатим и мистичним, данас се мање говори, али се, како он додаје, још препричавају понеке легенде које буде машту, посебно код најмлађих посетилаца.
У воденици Петровића у Атеници камен још увек пева своје тихе, вековима старе песме.
Док год има оних који их знају слушати, поточаре неће бити само споменици, већ живе школе прошлости, традиције и једноставног, али богатог живота.
РИНА