OLUJA: Za KOLONU pognutih glava i očiju prestrašenih

Trideset godina je prošlo od onog avgusta kada se narod sa svojih ognjišta povukao bez ispraćaja, bez oproštaja, sa samo onim što stade u jednu staru torbu i nekoliko zgužvanih uspomena. 

Bile su to godine kada su deca znala za sirene pre nego za pesmu, a stare žene crnih maramama više nisu brojale godine, već grobove. 95' godine nije samo izbrisana zemlja pod nogama, izbrisan je ton iz govora, melodija iz jezika, dostojanstvo iz koraka. Ljudi su postali kolona. I ništa drugo. A kolone se ne zovu imenima. U njima se ne sme! Samo ideš ! Ako preživiš — ćutiš ! 

Nepravda nije nova, niti je ovaj narod ne poznaje. Ali ostaje rana kada se istina ne izgovori. Kada ti kažu da se pomiriš pre nego što si rekao šta se dogodilo. Kada se traži da zaboraviš, i da oprostiš — dok ti je još miris pepela na koži. Ipak, čudno je kako ikona ne izgori, čak ni u pepelu. Ostaje trag u oku što se ne zatvara, u molitvi što nije izgovorena, ali traje. U veri koja preživi i kada izgubi kuću, u imenu Boga koje je tiho, ali ne i gluvo. 

Ne pišem ovo da bih podsećao na zločine, ni da bih prozivao krivce. To bi bilo preusko za ovu temu. Pišem da podsetim da su postojali ljudi koji su ostali bez svega. Svega sem bez duše. nisu je izgubili - dušu. Ljudi koji su, u tom tihom egzodusu, nosili svoje živote u rukama kao posude vode, trudeći se da im ni jedna kap ne iscuri dok prolaze kroz pustinju bola. Trideset godina kasnije, lako je reći: "Gledaj napred." I da, istina je, mora se gledati napred. Ali nema napred bez onoga što je iza nas. Ne postoji pomirenje bez sećanja. Ne postoji budućnost bez istine. Jer zaboraviti suzu majke koja gleda kako joj dete beži iz sela — znači izgubiti lice. 

Zaboraviti molitvu u koloni — znači izgubiti dušu. A narod koji izgubi lice i dušu, više nije narod. Samo broj, potrošačko društvo, Srbi , ali sa malim slovom " s ". Zato ovaj dan ne traži politički govor. On ne traži reči, ni parole. Traži ćutanje pred svetinjom tuge. Traži molitvu. Ne da bismo mrzeli. Nego da bismo ostali ljudi. Neka svaka zapaljena sveća bude znak da pamtimo. Neka svaki tihi uzdah u molitvi bude otpor zaboravu.

I neka svaki prestravljen pogled iz tog avgusta bude ogledalo u kojem vidimo sebe danas — da bismo znali koliko smo dužni onima koji su morali da ćute. Svet zaboravlja, Bog — ne ! 

Narod koji pamti svoju bol, ako je nosi dostojanstveno — može da je pretvori u snagu, zato — ne klonite, vi što i dalje nosite taj krst. Možda ste u očima sveta samo broj. Ali u očima Onoga Koji pamti — vi ste svedoci. A svedočanstvo nije mali dar. To je seme za budućnost!

dr Goran Dejanović