ОЛУЈА: За КОЛОНУ погнутих глава и очију престрашених
Негде, између тишине свеће која догорева и погледа који се не усуђује да дигне ка небу, остала је једна колона. Нема. Дуга. Неповратна.
Тридесет година је прошло од оног августа када се народ са својих огњишта повукао без испраћаја, без опроштаја, са само оним што стаде у једну стару торбу и неколико згужваних успомена.
Биле су то године када су деца знала за сирене пре него за песму, а старе жене црних марамама више нису бројале године, већ гробове. 95' године није само избрисана земља под ногама, избрисан је тон из говора, мелодија из језика, достојанство из корака. Људи су постали колона. И ништа друго. А колоне се не зову именима. У њима се не сме! Само идеш ! Ако преживиш — ћутиш !
Неправда није нова, нити је овај народ не познаје. Али остаје рана када се истина не изговори. Када ти кажу да се помириш пре него што си рекао шта се догодило. Када се тражи да заборавиш, и да опростиш — док ти је још мирис пепела на кожи. Ипак, чудно је како икона не изгори, чак ни у пепелу. Остаје траг у оку што се не затвара, у молитви што није изговорена, али траје. У вери која преживи и када изгуби кућу, у имену Бога које је тихо, али не и глуво.
Не пишем ово да бих подсећао на злочине, ни да бих прозивао кривце. То би било преуско за ову тему. Пишем да подсетим да су постојали људи који су остали без свега. Свега сем без душе. нису је изгубили - душу. Људи који су, у том тихом егзодусу, носили своје животе у рукама као посуде воде, трудећи се да им ни једна кап не исцури док пролазе кроз пустињу бола. Тридесет година касније, лако је рећи: "Гледај напред." И да, истина је, мора се гледати напред. Али нема напред без онога што је иза нас. Не постоји помирење без сећања. Не постоји будућност без истине. Јер заборавити сузу мајке која гледа како јој дете бежи из села — значи изгубити лице.
Заборавити молитву у колони — значи изгубити душу. А народ који изгуби лице и душу, више није народ. Само број, потрошачко друштво, Срби , али са малим словом " с ". Зато овај дан не тражи политички говор. Он не тражи речи, ни пароле. Тражи ћутање пред светињом туге. Тражи молитву. Не да бисмо мрзели. Него да бисмо остали људи. Нека свака запаљена свећа буде знак да памтимо. Нека сваки тихи уздах у молитви буде отпор забораву.
И нека сваки престрављен поглед из тог августа буде огледало у којем видимо себе данас — да бисмо знали колико смо дужни онима који су морали да ћуте. Свет заборавља, Бог — не !
Народ који памти своју бол, ако је носи достојанствено — може да је претвори у снагу, зато — не клоните, ви што и даље носите тај крст. Можда сте у очима света само број. Али у очима Онога Који памти — ви сте сведоци. А сведочанство није мали дар. То је семе за будућност!
др Горан Дејановић