DA NE NESTANU SA NAŠEG NEBA Sive vetruške i stepski sokolovi dobijaju nova staništa u Rusandi
Kako bi pomogli oporavku strogo zaštićenih i nacionalno ugroženih vrsta sivih vetruški i stepskih sokolova, stručnjaci iz Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (DZPPS) pokrenuli su projekat „Sigurna budućnost za ugrožene sokolove“.
Projekat podrazumeva postavljenje kutija za gnežđenje u Parku prirode Rusanda u Banatu.
– Obe vrste zahtevaju aktivno upravljanje populacijama, uz primenu mera aktivne i administrativne zaštite, zatim ulaganje u obnovu staništa i sprečavanje stradanja od trovanja, ubijanja, proganjanja i elektrokucije i slično. Neke od tih problema počećemo da rešavamo upravo ovim projektom. Vrste treba čuvati dok ih još iole ima, a ne kasnije kada ih treba vraćati sa ruba nestanka – ističe ornitološkinja DZPPS-a Kristina Milošević.
Plan je da bude napravljeno i postavljeno 100 kutija, specijalno dizajniranih za gnežđenje sivih vetruški, kao i još pet kućica za gnežđenje stepskih sokolova. Kako se obe vrste gnezde isključivo na teritoriji Vojvodine, pretežno na travnim i mozaičnim staništima Banata, kutije se, osim u Parku prirode „Rusanda”, postavljaju i njegovoj neposrednoj okolini.
Postavljaju se specijalno dizajnirane kućice za stepske sokole i sive vetruške
Takođe, ornitolozi uz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije organizovaće predavanja u Melencima, Elemiru, Tarašu i Kumanu za lokalno stanovništvo, a teme će se ticati održivog upravljanja pašnjacima, a govoriće se i o značaju stepskog sokola i sive vetruške, te i zašto je bitno očuvati brojnost njihovih populacija na našem tlu. Biće reči i o tome kako sprečiti trovanja i uništavanja staništa.
– Prikupljaćemo i analizirati sve podatke o staništima i populacijama. Cilj nam je da na osnovu dobijenih informacija izradimo dokument i prezentujemo ga donosiocima odluka na lokalu, u kom će biti sadržane i preporuke za obnovu pašnjaka, očuvanje stepskih i slatinskih predela, ali i smanjenje upotrebe hemikalija u poljoprivredi – poručili su iz Društva.
Bez gačaca nema ni vetruški
Siva vetruška pripada grupi sitnijih sokolova. Populacija u Srbiji se procenjuje na svega 100- 150 gnezdećih parova sa naglim padom brojnosti, pa ima status ranjive vrste. Faktori ugrožavanja su brojni, počev od nestanka mesta za gnežđenje usled smanjenja brojnosti gačaca kojima preotimaju gnezda. Tu su i degradacija staništa preoravanjem pašnjaka i sečom stabala, intenzivna upotreba pesticida i nepovoljne vremenske prilike izazvane klimatskim promenama. Sve to dovodi do smanjenja količine dostupne hrane u gnezdećem periodu i prekida samog gnežđenja.
Projekat se realizuje uz podršku Evropske unije u okviru inicijative „EU za Zelenu agendu u Srbiji“.
Ipak, ovo nisu prve vrste koje se na ovaj način pokušavaju očuvati na nekom staništu, ali i povećati njihovu brojnost.
Naime, u okviru serijala o zaštićenim prirodnim dobrima koje baštinimo u Vojvodini, pisali smo o Specijalnom rezervatu prirode „Ludoško jezero”, kada smo i saznali da se tamo već više od 20 godina ulažu napori u aktivne mere zaštite modrovrane, a da se kao najidealnije rešenje pokazalo upravo postavljanje veštačkih duplji, specijalno dizajniranih za tu vrstu ptice.
Svega 35 do 50 parova stepskog sokola
Stepski soko važi za najkrupnijeg sokola Srbije. Njegova populacija procenjena je na svega 35-50 gnezdećih parova, stoga u našoj zemlji ima status kritično ugrožene vrste i preti mu opasnost od neposrednog izumiranja. Iako je uspeo da se prilagodi životu među oranicama, veliki problem mu predstavlja nedostatak gnezdilišta, jer poputdrugih sokolova, ne pravi svoja gnezda, već ih preuzima od drugih ptica. Tako je naselio visoka i isturena mesta poput stubova dalekovoda na kojima se u poslednjih 40 godina gnezdi gotovo celokupna populacija ove vrste u Srbiji. Jedan od osnovnih ciljeva u njihovoj zaštiti je da se vrate gnežđenju na drveću.
Tako su od 2000. godine, kada je ustanovljeno da na teritoriji Vojvodine ima 15-20 parova, članovi Udruženja ljubitelja prirode „Riparija” krenuli u akciju i postavljali su veštačke duplje za gnešđenje modrovrane, da bi već nakon tri godine ova aktivnost urodila plodom. A do danas je taj broj gnezdećih parova podignut na oko 100.
