KONTRAPUNKT TRIVIJALNOSTIMA Veoma kvalitetan program na početku Međunarodnog festivala pozorišta za decu u Subotici

Na njemu je jedna kutija. Ne, dve. Ne, unutra je i treća. Svakom od izvođača služi kao stolica. U publici tišina. 

Trojica izvođača iz Švajcarske, Velika kraljevska stona pozorišna trupa Njihovih nenadmašnih visočanstava, do kraja će razvijati ovu scenu na nekoliko nepredvidivih načina, kako bi u potpunosti razvili jedinstven pozorišni izraz koji u ovoj predstavi zovu „Život u kutiji”.

Naravno, pod tim naslovom se prvenstveno misli na ograničenja, što scene, što života. Na oštre granice između onoga što se može i ne može. Međutim, upravo to je predmet veoma inspirativnog istraživanje troje umetnika koji isključivo fizičkim izrazom, gegovima koji na momente podsećaju na školu novog cirkusa, prevazilaze i preskaču stolove, stolice, rampe i granice. 

I iz imena švajcarske trupe se nazire nešto što ova izvedba potvrđuje. Nije to kraljevski status, nego burleska. Vrlo je politično i smelo što njihova predstava iako namenjena uzrastu osam plus, podseća da se bavi stvarima kao što su smrt i samopovređivanje. Precizniji uvid bi bio da se bavi stanjima i odnosima.

Izvođači na sceni deluju prvo kao da im je dosadno, a onda iz svakog gesta razvijaju koreografiju koja dinamizuje stanje i pojačava odnose. Ponekad im za to služi i pokoji objekat. U sceni sa mobilnim telefonom stalna otimačina ko će da ga preuzme počinje da se razvija u pravcu slepstika.

Najdirljivije i emotivno najdublje scene su one kada brižljivim tretmanom svetla na pozornici pratimo hod kažiprsta i srednjeg prsta. Palac mu dođe kao ruka. Tri para ruku, a jedan lik, postaju nešto poput crtanog filma u scenama u kojima se podloga otima i postaje preteća. Taj hod, ta crta, neprelazna je putanja čovekovog života i duboka, estetski veoma potentna scena.

Festival je inače otvorila predstava „Balade i romanse” Pozorišta „Pinokio” iz Lođa (Poljska). Čuveni spev poljskog pesnika, pedagoga i ideologa iz 19. veka Adama Mickjeviča režirao je Gabriel Gječki. On je pokušao da delima koja danas verovatno bude zazor zbog svog arhaičnog jezika i ritma, udahne novi život u songovima obojenim popularnim žanrovima i atraktivnoj scenskoj izvedbi u maniru mjuzikla.

Dečje pozorište Subotica izvelo je sjajnu lutkarsku komediju „Želim da budem normalan” Teodore Popove u režiji Todora Valova. Gotska atmosfera, začarani zamak na brdu i selo u podnožju poprište su okršaja sila dobra i zla. U stvari, jedna veoma razdragana priča i moguća verzija „Porodice Adams”, samo sa miševima u glavnim ulogama. 

Posebno se istakla i predstava „Bure” Dječijeg pozorišta RS. Po motivima pripovetke Isidore Sekulić, dramski tekst je napisala Tijana Grumić, a predstavu je režirala Sonja Petrović. Uz veoma upečatljivu muziku Nenada Kojića, scenografiju i dizajn lutaka irine Somborac, koji su obojili i ozvučili veoma emotivnu bajku o devojčici u potrazi za duhom preminule majke, veoma snažan utisak ostvarila je i Dragana Ilić u glavnoj ulozi. 

Sonja Petrović je ovom predstavom praktično ponovila uspeh postavke „Pradevojčice” u Zrenjaninu, sa gotovo istovetnom autorskom ekipom. Idejni plan takođe nije izostao - rodna genealogija, sa primesama spritualnog i planetarnog obima svesti, ponovo je bila kontrapunkt veoma trivi- jalnim oblicima postojanja u kojima se kupamo u svakodnevici