КОНТРАПУНКТ ТРИВИЈАЛНОСТИМА Веома квалитетан програм на почетку Међународног фестивала позоришта за децу у Суботици
У потпуном мраку, силуете се крећу до средине сцене. Нешто носе. Стављају то испред себе. Затим преврћу. Назире се да се ради о столу.
На њему је једна кутија. Не, две. Не, унутра је и трећа. Сваком од извођача служи као столица. У публици тишина.
Тројица извођача из Швајцарске, Велика краљевска стона позоришна трупа Њихових ненадмашних височанстава, до краја ће развијати ову сцену на неколико непредвидивих начина, како би у потпуности развили јединствен позоришни израз који у овој представи зову „Живот у кутији”.
Наравно, под тим насловом се првенствено мисли на ограничења, што сцене, што живота. На оштре границе између онога што се може и не може. Међутим, управо то је предмет веома инспиративног истраживање троје уметника који искључиво физичким изразом, геговима који на моменте подсећају на школу новог циркуса, превазилазе и прескачу столове, столице, рампе и границе.
И из имена швајцарске трупе се назире нешто што ова изведба потврђује. Није то краљевски статус, него бурлеска. Врло је политично и смело што њихова представа иако намењена узрасту осам плус, подсећа да се бави стварима као што су смрт и самоповређивање. Прецизнији увид би био да се бави стањима и односима.
Извођачи на сцени делују прво као да им је досадно, а онда из сваког геста развијају кореографију која динамизује стање и појачава односе. Понекад им за то служи и покоји објекат. У сцени са мобилним телефоном стална отимачина ко ће да га преузме почиње да се развија у правцу слепстика.
Најдирљивије и емотивно најдубље сцене су оне када брижљивим третманом светла на позорници пратимо ход кажипрста и средњег прста. Палац му дође као рука. Три пара руку, а један лик, постају нешто попут цртаног филма у сценама у којима се подлога отима и постаје претећа. Тај ход, та црта, непрелазна је путања човековог живота и дубока, естетски веома потентна сцена.
Фестивал је иначе отворила представа „Баладе и романсе” Позоришта „Пинокио” из Лођа (Пољска). Чувени спев пољског песника, педагога и идеолога из 19. века Адама Мицкјевича режирао је Габриел Гјечки. Он је покушао да делима која данас вероватно буде зазор због свог архаичног језика и ритма, удахне нови живот у сонговима обојеним популарним жанровима и атрактивној сценској изведби у маниру мјузикла.
Дечје позориште Суботица извело је сјајну луткарску комедију „Желим да будем нормалан” Теодоре Попове у режији Тодора Валова. Готска атмосфера, зачарани замак на брду и село у подножју поприште су окршаја сила добра и зла. У ствари, једна веома раздрагана прича и могућа верзија „Породице Адамс”, само са мишевима у главним улогама.
Посебно се истакла и представа „Буре” Дјечијег позоришта РС. По мотивима приповетке Исидоре Секулић, драмски текст је написала Тијана Грумић, а представу је режирала Соња Петровић. Уз веома упечатљиву музику Ненада Којића, сценографију и дизајн лутака ирине Сомборац, који су обојили и озвучили веома емотивну бајку о девојчици у потрази за духом преминуле мајке, веома снажан утисак остварила је и Драгана Илић у главној улози.
Соња Петровић је овом представом практично поновила успех поставке „Прадевојчице” у Зрењанину, са готово истоветном ауторском екипом. Идејни план такође није изостао - родна генеалогија, са примесама спритуалног и планетарног обима свести, поново је била контрапункт веома триви- јалним облицима постојања у којима се купамо у свакодневици