REZON: Kad listu za izbore sastavlja veštačka inteligencija

Piše: Milorad Bojović

Matija Bećković nije imao većeg čuda, nego šta ljudi pišu posle Njegoša. Organizatori blokada nemaju taj problem, za njih spisateljske poslove obavlja veštačka inteligencija. 

I, što je po njih još gore, veštačka inteligencija im pravi političke programe, strategije i taktike.

Grupa ljudi, koja se krije iza fantomske organizacije „Zborovi Novog Sada” objavila je u petak pretnju da će maltretirati građane Klise, Sajlova i Begeča, koji organizuju šetnje protiv blokada. Čudim se što nekom smeta što slobodni građani, u slobodnoj zemlji, mirnim šetnjama pokazuju da nisu zainteresovani za revolucionarnu promenu vlasti. 

Ali, od same varvarske ideje da se drugima zabrani da slobodno ispoljavaju svoje stavove, zanimljiviji je tekst kojim pozivaju na šikaniranje šetača. 

Pišu da za njih žrtve u padu nadstrešnice nisu samo broj, već „lica koja smo viđali svakog dana”. To su ruke kojima smo mahali na pijaci, glasovi koji su odjekivali u dvorištu, osmesi koji su nestali zauvek.” I zaključuju da se ljudi koji ne podražvaju blokade „ne hodaju gradom – oni gaze po uspomenama” i rugaju se „tišini koja se spustila na naše komšiluke.” 

Ne bih im poverovao čak i da više puta nisu javno uhvaćeni da bez papira, ili Gugla, nisu u stanju da navedu ime i prezime nijedne žrtve. Ne mora se u novinarstvu provesti 30 godina, niti napisati više od 5.000, i urediti preko 100.000 tekstova, niti pročitati 3.000 knjiga da bi se prepoznao veštački jezik. Dovoljno je biti iskreno privržen čovečnosti. Nijedan pristojan čovek, koji makar i površno vlada srpskim jezikom, i koji iskreno žali, za nepoznate ljude neće reći da su to lica koja je viđao svakog dana. Neće reći da su to ruke koje su mahale na pijaci, niti glasovi koji su odjekivali u dvorištu. 

Sinovima, kćerima ili unucima komunističke vrhuške, iz centra i sa Limana, nije bilo bitno kako se živi na Klisi. Oni nisu politiku tumačili kao borbu za opštu dobrobit, nego kao aktivnost za odbranu sopstvenih privilegija. Tako je tumače i danas

To nisu glasovi, niti ruke, još manje dvorišta, to su bili ljudi. Ličnosti sa imenima i prezimenima. Sa tugama i radostima. I sudbinama koje su se tragično ukrstile na Železničkoj stanici 1. novembra. Tužna istina o njima ne može da se obuhvati tekstom koji kreira megakompujter, uz pomoć ključnih reči i fraza. Stvarna empatija zahteva iskrene ljude. Iskrena tuga zahteva celog čoveka, ne njegovih pet minuta na pametnom telefonu. I da im čet dži-pi-ti nije pisao tekstove i strategije, nikada ne bi rekli da SNS nije poželjan na Klisi i Sajlovu. 

Građani Klise i Sajlova misle drugačije. I to ne zato što im je Vučić isprao mozak, već zato što su na Klisi i Sajlovu živeli i pre 10, 12, 15, ili 20 godina. I svako od njih zna, da do 2012. nisu imali elementarne uslove za život. 

Cela Klisa, računajući Vidovdansko naselje, Klisu i Slanu baru, bila je zapuštena i zanemarena. Sajlovo isto. Češće su poručivali kaljače nego picu. Tamo čak ni taksisti nisu hteli da voze kad je kišni dan. Na Klisu i Vidovdansko naselje isto. Pogotovo u deo desno od Najlon pijace, koji se zove Mali Beograd. Tokom kišnih dana celo naselje je izgledalo kao rudokop, ili nezavršeno gradilište. Zemljane ulice plivale su u blatu. U grad je išao samo ko ima neodložnih obaveza. Ili je kod kuće obuvao čizme, a cipele je nosio u kesi, i prezuvao se u autobusu. 

Političari koji danas tvrde da građani Klise ne žele SNS su svake godine obećavali asfalt, ali ga nikad nisu izgradili. Bio je jedan funkcioner Demokratske stranke, koji je bio zadužen za Klisu, Slanu baru i Vidovdansko, on je toliko obećavao asfaltiranje, da su Žare i Goci spevali pesmu kako će on „kad okopni sn’jeg, asfalt izvesti na br’jeg”. I tako osam godina. Ostala je samo pesma. Ni metar asfalta. 

I Sajlovo i Klisa su progledali sa njihovim odlaskom u opoziciju. U Klisu, Vidovdansko i Slanu baru, investirano je više od šest milijardi dinara. Izgrađen je nov Dom zdrvlja, nov vrtić. Ulice su dobile asfalt, javno osvetljenje, dečija igrališta, biciklističke staze. 

Ko god živi na Sajlovu zna da je naselje preporođeno. Od asfalta, do vode i kanalizacije, do novog vrtića. 

Veštačka inteliglencije to ne može da zna. Nikad nije bila na Sajlovu. A prema inputima koje joj dajete, očigledno je da niste ni vi. Jer da jeste, dali biste bolje instrukcije. I zato ne treba Vučića da optužujete što ne možete da pobedite. Vi se politikom bavite pozerski. Usput. Na foru. Jer samo tako može da se rodi zamisao da se osporavaju šetnje u prigradskim naseljima. Pitajte bilo kog stručnjaka za politički pi-ar, reći će vam da se uvek ide od periferije ka centru, a ne obrnuto. Još pre tri godine napisao sam da je Vučić običnim  ljudima s periferije omogućio da donose odluke o svojim životima. Dao im je mogućnost da se pitaju. Time je suspendovao elitističku politiku levih liberala iz centra grada, koji su smatrali da samo oni treba i mogu da donose odluke o potrebama svih. 

Sinovima, kćerima, ili unucima komunističke vrhuške, iz centra i sa Limana, nije bilo bitno kako se živi na Klisi. Oni nisu politiku tumačili kao borbu za opštu dobrobit, nego kao aktivnost za odbranu sopstvenih privilegija. Tako je tumače i danas. 

Drugi mogu da misle šta god hoće, za mene nema nikakve sumnje - čet dži-pi-ti sastavlja njihovu listu za parlamentarne izbore! 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću