РЕЗОН: Кад листу за изборе саставља вештачка интелигенција

Пише: Милорад Бојовић

Матија Бећковић није имао већег чуда, него шта људи пишу после Његоша. Организатори блокада немају тај проблем, за њих списатељске послове обавља вештачка интелигенција. 

И, што је по њих још горе, вештачка интелигенција им прави политичке програме, стратегије и тактике.

Група људи, која се крије иза фантомске организације „Зборови Новог Сада” објавила је у петак претњу да ће малтретирати грађане Клисе, Сајлова и Бегеча, који организују шетње против блокада. Чудим се што неком смета што слободни грађани, у слободној земљи, мирним шетњама показују да нису заинтересовани за револуционарну промену власти. 

Али, од саме варварске идеје да се другима забрани да слободно испољавају своје ставове, занимљивији је текст којим позивају на шиканирање шетача. 

Пишу да за њих жртве у паду надстрешнице нису само број, већ „лица која смо виђали сваког дана”. То су руке којима смо махали на пијаци, гласови који су одјекивали у дворишту, осмеси који су нестали заувек.” И закључују да се људи који не подражвају блокаде „не ходају градом – они газе по успоменама” и ругају се „тишини која се спустила на наше комшилуке.” 

Не бих им поверовао чак и да више пута нису јавно ухваћени да без папира, или Гугла, нису у стању да наведу име и презиме ниједне жртве. Не мора се у новинарству провести 30 година, нити написати више од 5.000, и уредити преко 100.000 текстова, нити прочитати 3.000 књига да би се препознао вештачки језик. Довољно је бити искрено привржен човечности. Ниједан пристојан човек, који макар и површно влада српским језиком, и који искрено жали, за непознате људе неће рећи да су то лица која је виђао сваког дана. Неће рећи да су то руке које су махале на пијаци, нити гласови који су одјекивали у дворишту. 

Синовима, кћерима или унуцима комунистичке врхушке, из центра и са Лимана, није било битно како се живи на Клиси. Они нису политику тумачили као борбу за општу добробит, него као активност за одбрану сопствених привилегија. Тако је тумаче и данас

То нису гласови, нити руке, још мање дворишта, то су били људи. Личности са именима и презименима. Са тугама и радостима. И судбинама које су се трагично укрстиле на Железничкој станици 1. новембра. Тужна истина о њима не може да се обухвати текстом који креира мегакомпујтер, уз помоћ кључних речи и фраза. Стварна емпатија захтева искрене људе. Искрена туга захтева целог човека, не његових пет минута на паметном телефону. И да им чет џи-пи-ти није писао текстове и стратегије, никада не би рекли да СНС није пожељан на Клиси и Сајлову. 

Грађани Клисе и Сајлова мисле другачије. И то не зато што им је Вучић испрао мозак, већ зато што су на Клиси и Сајлову живели и пре 10, 12, 15, или 20 година. И свако од њих зна, да до 2012. нису имали елементарне услове за живот. 

Цела Клиса, рачунајући Видовданско насеље, Клису и Слану бару, била је запуштена и занемарена. Сајлово исто. Чешће су поручивали каљаче него пицу. Тамо чак ни таксисти нису хтели да возе кад је кишни дан. На Клису и Видовданско насеље исто. Поготово у део десно од Најлон пијаце, који се зове Мали Београд. Током кишних дана цело насеље је изгледало као рудокоп, или незавршено градилиште. Земљане улице пливале су у блату. У град је ишао само ко има неодложних обавеза. Или је код куће обувао чизме, а ципеле је носио у кеси, и презувао се у аутобусу. 

Политичари који данас тврде да грађани Клисе не желе СНС су сваке године обећавали асфалт, али га никад нису изградили. Био је један функционер Демократске странке, који је био задужен за Клису, Слану бару и Видовданско, он је толико обећавао асфалтирање, да су Жаре и Гоци спевали песму како ће он „кад окопни сн’јег, асфалт извести на бр’јег”. И тако осам година. Остала је само песма. Ни метар асфалта. 

И Сајлово и Клиса су прогледали са њиховим одласком у опозицију. У Клису, Видовданско и Слану бару, инвестирано је више од шест милијарди динара. Изграђен је нов Дом здрвља, нов вртић. Улице су добиле асфалт, јавно осветљење, дечија игралишта, бициклистичке стазе. 

Ко год живи на Сајлову зна да је насеље препорођено. Од асфалта, до воде и канализације, до новог вртића. 

Вештачка интелигленције то не може да зна. Никад није била на Сајлову. А према инпутима које јој дајете, очигледно је да нисте ни ви. Јер да јесте, дали бисте боље инструкције. И зато не треба Вучића да оптужујете што не можете да победите. Ви се политиком бавите позерски. Успут. На фору. Јер само тако може да се роди замисао да се оспоравају шетње у приградским насељима. Питајте било ког стручњака за политички пи-ар, рећи ће вам да се увек иде од периферије ка центру, а не обрнуто. Још пре три године написао сам да је Вучић обичним  људима с периферије омогућио да доносе одлуке о својим животима. Дао им је могућност да се питају. Тиме је суспендовао елитистичку политику левих либерала из центра града, који су сматрали да само они треба и могу да доносе одлуке о потребама свих. 

Синовима, кћерима, или унуцима комунистичке врхушке, из центра и са Лимана, није било битно како се живи на Клиси. Они нису политику тумачили као борбу за општу добробит, него као активност за одбрану сопствених привилегија. Тако је тумаче и данас. 

Други могу да мисле шта год хоће, за мене нема никакве сумње - чет џи-пи-ти саставља њихову листу за парламентарне изборе! 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу