ČUVENI ARHITEKTA VLADIMIR NIKOLIĆ PROIZVODIO VINO U KARLOVCIMA Od bermeta do fuksa s mirisom lisice

Odluku je svakako morao doneti ranije, ali u sačuvanoj beležnici u kojoj je evidentirao vrlo pedantno sve što  je od radova obavljano i u šta je ulagano u vinogradu, vidi se da je 1897, godina početka bavljenja vinogradarstvom. 

Da se investiranje u vinogradarstvo ne može preko noći vratiti, jasno je i iz Nikolićevih beležaka. Tek 1902. evidentira prihod koji je bio ne mnogo manji od ulaganja za tu godinu. 

Vrhunski aritekta ništa nije prepuštao slučaju i u troškove je ubrajao sve što se tiče tog njegovog dodatnog posla koji se ne može baš nazvati isključivo hobijem kao što mu je to bio lov, počev od kupovine zemljišta, vađenja voćki s parcele, preko nadnica ra radnike, đubrenja tla, kopanja rupa za stubove do kupovine divljih ruža.

Očekujući očigledno prvu berbu 1901. kupuje sedam velikih buradi od 3.866,5 litara. Osim vinove loze na posedu, koji je najverovatnije bio negde na Belješevu, i kako se u nekim izvorima navodi, sa izuzetnim pogledom na Stražilovo, Karlovce i Dunav, je imao i voćke – breskve, višnje, šljive, trešnje, maline, kruške, jagode za koje je sadni materijal  nabavljao u Karlovcima, u Zemunu, Beočinu, Temišvaru, Pešti, Gracu i Beču. 

A kakav sortiment je arhitekta Nikolić imao u vinogradu od čijeg formiranja je prošlo bezmalo 130 godina sigurno će zagolicati maštu današnjim vinogradarima u Karlovcima i ljudima od struke. 

Sudeći prema njegovim beleškama, gajio je sorte tipične za Fruškogorje i šire područje u to doba.  U startu je posadio grašac, samo što ga on tada naziva rizling kako su tu sortu zvali doskora, skadarku i muskateler. Prvu berbu sudeći po inventarnoj knjižici imao je 1902. kada počinje i gradnju letnjikovca u vinogradu koji je nazvao po majci – „Katarinovac“. Do tog zaključka dolazi se zbog toga što se u knjižici tad pojavljuju troškovi za berbu, kojih do tada nije bilo. 

Dve godine kasnije, 1905, Nikolić dokupljuje vino. Te godine kupio je još rizlinga, slankamenku, ružicu i još neko crno vino. Dogodine je kupio i traminac. U proseku godišnje je nabavljao dodatnih 1.000 litara vina, a proizvodio između 2.000 i 7.000 litara. U beležnici se 1907. pojavljuje i bermet.

Na spisku sorti se nalazi jedna čije ime je manje poznato, ili pak zaboravljeno, a to je fuks. Isprva kao kupljeno, a posle i kao vino koje je unosio u rubriku berba, što bi trebalo da znači da ga je uzgajao.

Fuks je, kako kažu vinogradarski znalci, najverovatnije bio prvi direktno rodni hibrid, nastao ukrštanjem plemenite loze Vitis vinifera sa takozvanom divljom lozom iz Severne Amerike ili Vitis labruska u pokušaju, i to uspešnom, da se stvori loza otporna na filokseru koja je uništila vinograde u Evropi pred kraj 19. veka. Prvo se to radilo na tlu Amerike, a potom i u Francuskoj. Jedan od tih direktnih hibrida, donekle poznatiji kod nas je otelo. Karakterističan kod te sorte jeste miris na sivu lisicu ili foxton (foxy note). Otuda verovatno i potiče naziv fuks. To su zabranjene sorte zbog velike količine metil alkohola koji štetno deluje na konzumente i njihovo zdravlje. Bile su prilično rasprostranjene, ali je nakon Drugog svetskog rata država uspela uvođenjem poreza da je iskoreni. 

Vino je Vladimir Nikolić čuvao u podrumu ispod kuće i u lagumu koji se nalazio u Donjem kraju, kao i u podrumu zgrade Narodno-crkvenih fondova, preko puta kuće u kojoj je stanovao. Iz beleški se može videti da je zemlju kupio od gospođe Slankamenac i od Lalovića, da je o vinogradu brinuo neko iz porodice Holik, te da je osim letnjikovca na parceli sagradio i pudarsku kućicu. Uporedo je vodio evidenciju o podrumu. 

Radio je to do 1910. godine u dvema knjižicama koje je Nikolićeva unuka Milana Vučković poklonila Muzeju grada Novog Sada odnosno karlovačkoj Zavičajnoj zbirci. On umire 1922. godine, a vila ili letnjikovac „Katarinovac“ srušen je posle Drugog svetskog rata. 

Zorica Milosavljević