USPOMENA NA DVOJAC DOMONKOŠ–TOLNAI Senćansko mađarsko kamerno pozorište održalo još jedan šoukejs

Samo tri Stevana (Sremac, Branovački, Raičković) dovoljna su bila da je proslave, a gde su tu još Matija Bećković, Jovan Đorđević, Andraš Urban...

U kulturi Sente danas se ističe rad Senćanskog mađarskog kamernog pozorišta, koje vode Zoltan Devai i Kinga Mezei. Oni su krajem prošle nedelje organizovali još jedan šoukejs, festival najboljih predstava i programe namenjene gostima iz inostranstva i Srbije, kao i svojoj najvernijoj publici. 

Posebnu poslasticu predstavljali su brojni muzički programi, a među njima se istakao i jedan, moglo bi se reći, književni. On je bio posvećen uspomeni na Ištvana Domonkoša (1940-2024) i Ota Tolnaija (1940-2025). Prvi je važio za najvećeg pesnika mađarskog govornog područja, pa i šire, a drugi isto tako, vrlo slično, samo u nešto manjim okvirima. Obojicu su krasila i brojna druga zanimanja, u vezi sa književnošću, pozorištem i muzikom, a ka takvi, pa još zemljaci, krasilo ih je i veliko prijateljstvo. 

- Sećam se objave Sabolča Tolnaija, na fejsbuku. Povodom Domonkoševe smrti napisao je kako je svet izgubio najboljeg pesnika, samo što to svet nije znao, jer Domonkoš nije bio baš najprevođeniji. Još važnije, napisao je da je njegov tata izgubio svog najboljeg prijatelja - prepričao je dramaturg Tamaš Olah anegdotski uzspomenu sina Ota Tolnaija, Sabolča, koja slikovito opisuje dva pesnika i njihovu vezu. 

Olahu su u evociranju ličnih uspomena i odnosa prema pesnicima pravile društvo profesorke književnosti Eva Hoža iz Subotice i Đenđi Mikola iz Segedina. 

- Ištvana sam prvi put videla 1994, kada je došao iz Novog Sada u Suboticu, na književno veče.  To nas je sve prodrmalo! Volela sam da predajem njegov “Kuple”. Devojke su ludele za njim. Jako je lepo govorio. Važio je za lirskog pesnika sa ogromnim razumevanjem sveta - prenela je Hoža, između ostalog, deo svog poznavanja Domonkoša. Za nju je Tolnai bio pesnik čije su se pesme mogle čitati kao proza, a proza kao stihovi. Ispričala je i priču kakvu je facu napravio posle Urbanove režije “Kišinjevske ruže” u subotičkom Pozorištu “Deže Kostolanji”, kao da nije znao šta da kaže, ali posle je „došao sebi” i rekao da pesnici i pozorište govore drugačijim jezikom. Ipak je bio zadovoljan što je mnogo njegovog teksta ostalo u predstavi, mnogo više nego u nekim drugim. 

Đenđi Mikola je otkrila da je nju Oto Tolnai praktično odgajio da mu bude kritičarske, lektorka, urednica i trakoreći zastupnica u Mađarskoj. Čitala je neke njegove tekstove među prvima. 

- Mi u Mađarskoj sve do raspada SSSR-a nismo baš puno znali za Mađare u Vojvodini i šta oni rade. Kada se sve to promenilo, Domonkoš nije puno dolazio iz Švedske gde je na kraju živeo, pa njega nisam upoznala - ispričala je deo svoje uzbudljive veze sa književnom scenom u bivšoj Jugoslaviji gošća iz Segedina. 

Veoma je uzbudljivo na programu posvećenom prijateljstvu Domonkoša i Tolnaija u Senćanskom mađarskom kamernom pozorištu, bilo slušati i svedočenja savremenika koji su se javljali iz publike. Dramaturškinja Kornelija Goli je ispričala kako je Tolnai bio u stanju satima da opisuje jednu stvar, a neke detalje iz svog poznavanja života dvojice pesnika otkrio je i pesnik Ištvan Besedeš. 

Još dirljivije je to što se Domonkošu i Tolnaiju još za vreme života ukazivala velika čast u kulturnom delu života vojvođanskih Mađara, pa su brojna od njihovih dela završavala na pozornicama. A oni su bili često i rado viđeni ljudi u svim prilikama, kao što su podjednako rado, po svedočenjima mnogih, poklanjali pažnju drugima.