УСПОМЕНА НА ДВОЈАЦ ДОМОНКОШ–ТОЛНАИ Сенћанско мађарско камерно позориште одржало још један шоукејс

Само три Стевана (Сремац, Брановачки, Раичковић) довољна су била да је прославе, а где су ту још Матија Бећковић, Јован Ђорђевић, Андраш Урбан...

У култури Сенте данас се истиче рад Сенћанског мађарског камерног позоришта, које воде Золтан Деваи и Кинга Мезеи. Они су крајем прошле недеље организовали још један шоукејс, фестивал најбољих представа и програме намењене гостима из иностранства и Србије, као и својој највернијој публици. 

Посебну посластицу представљали су бројни музички програми, а међу њима се истакао и један, могло би се рећи, књижевни. Он је био посвећен успомени на Иштвана Домонкоша (1940-2024) и Ота Толнаија (1940-2025). Први је важио за највећег песника мађарског говорног подручја, па и шире, а други исто тако, врло слично, само у нешто мањим оквирима. Обојицу су красила и бројна друга занимања, у вези са књижевношћу, позориштем и музиком, а ка такви, па још земљаци, красило их је и велико пријатељство. 

- Сећам се објаве Саболча Толнаија, на фејсбуку. Поводом Домонкошеве смрти написао је како је свет изгубио најбољег песника, само што то свет није знао, јер Домонкош није био баш најпревођенији. Још важније, написао је да је његов тата изгубио свог најбољег пријатеља - препричао је драматург Тамаш Олах анегдотски узспомену сина Ота Толнаија, Саболча, која сликовито описује два песника и њихову везу. 

Олаху су у евоцирању личних успомена и односа према песницима правиле друштво професорке књижевности Ева Хожа из Суботице и Ђенђи Микола из Сегедина. 

- Иштвана сам први пут видела 1994, када је дошао из Новог Сада у Суботицу, на књижевно вече.  То нас је све продрмало! Волела сам да предајем његов “Купле”. Девојке су луделе за њим. Јако је лепо говорио. Важио је за лирског песника са огромним разумевањем света - пренела је Хожа, између осталог, део свог познавања Домонкоша. За њу је Толнаи био песник чије су се песме могле читати као проза, а проза као стихови. Испричала је и причу какву је фацу направио после Урбанове режије “Кишињевске руже” у суботичком Позоришту “Деже Костолањи”, као да није знао шта да каже, али после је „дошао себи” и рекао да песници и позориште говоре другачијим језиком. Ипак је био задовољан што је много његовог текста остало у представи, много више него у неким другим. 

Ђенђи Микола је открила да је њу Ото Толнаи практично одгајио да му буде критичарске, лекторка, уредница и тракорећи заступница у Мађарској. Читала је неке његове текстове међу првима. 

- Ми у Мађарској све до распада СССР-а нисмо баш пуно знали за Мађаре у Војводини и шта они раде. Када се све то променило, Домонкош није пуно долазио из Шведске где је на крају живео, па њега нисам упознала - испричала је део своје узбудљиве везе са књижевном сценом у бившој Југославији гошћа из Сегедина. 

Веома је узбудљиво на програму посвећеном пријатељству Домонкоша и Толнаија у Сенћанском мађарском камерном позоришту, било слушати и сведочења савременика који су се јављали из публике. Драматуршкиња Корнелија Голи је испричала како је Толнаи био у стању сатима да описује једну ствар, а неке детаље из свог познавања живота двојице песника открио је и песник Иштван Беседеш. 

Још дирљивије је то што се Домонкошу и Толнаију још за време живота указивала велика част у културном делу живота војвођанских Мађара, па су бројна од њихових дела завршавала на позорницама. А они су били често и радо виђени људи у свим приликама, као што су подједнако радо, по сведочењима многих, поклањали пажњу другима.