(NE)ZABORAVLJENI: STANKA STOŠIĆ MEZEI, NEKADAŠNJA KOŠARKAŠKA REPREZENTATIVKA S EVROPSKIM ODLIČJIMA Devojčica koja nije želela da odustane

Takvo okruženje omogućavalo im je, kako su potvrdili mnogi od njih, svakodnevno igranje „od jutra do sutra“, po poljanama, sokacima i dvorištima. Nisu sigurno imali blagodati poput današnjih klinaca: internet, kompjutere, mobilne telefone i konzole za igrice, ali su i te kako umeli po čitav dan da trče, umusaju se i budu – srećni. 

Jedno od te dece bila je i Stanka Stošić, udato Mezei, rođena 1947. godine, koja je izrasla u vrsnu sportistkinju, reprezentativku i osvajačicu prvih medalja za jugoslovensku reprezentativnu žensku košarku. – Rođena sam i živela na novosadskom Telepu – rekla je ona. 

– Moji prvi sportski koraci povezani su sa Osnovnom školom „Jožef Atila“ koju sam pohađala, da bih kasnije prešla u OŠ „Nikola Tesla“, kada je ona bila izgrađena. Dakle, košarku sam otkrila uz Ladislava Ratgebera – Keniku, koji je okupljao devojčice za koje je mislio da mogu da mu budu u izboru za ekipu Partizana, čiji je trener bio. Ja svakako nisam spadala u tu kategoriju, pošto sam bila vrlo niska u periodu kada sam imala 11 godina. Devojka iz komšiluka, starija od mene četiri godine, već je bila u Partizanu i ja sam se, samoinicijativno, priključila treninzima. Povremeno sam bila udaljavana, rečima da baš i ne moram da dolazim, ali bila sam dovoljno uporna i nisam mislila da takve predloge treba da prihvatim. Naprotiv... 

Trenirala sam veoma ozbiljno, čak i mimo treninga, jer mi je teren bio u blizini kuće u kojoj sam živela. Stanka je talenat pokazivala i u drugim sportovima, u kojima je, možda, mogla takođe da ostvari lepu karijeru. – Bila sam dobra u trčanju na dugim prugama, kao i u rukometu, ali je košarka bila moja prva ljubav i izazov koji sam sledila. Moj četiri godine stariji brat, Stojadin, bio je dizač tegova, imao je treninge upravo u Partizanu, pa sam s njim odlazila i tamo. Naši roditelji nisu imali ništa protiv sporta, važno im je bilo da nismo na ulici da se po njoj vijamo, iako je sve to bilo za decu. 

Nije bilo toliko saobraćaja, samim tim ni straha da nešto može da nam se dogodi. I Šodroš nam je bio u blizini, gde smo odlazili na kupanje, ali su, ipak, prihvatili košarku kao moj izbor. Drugovi i drugarice Stankini, živeli su kao sva druga deca, igrajući se, do besvesti. – Igrali smo se raznih igara, poput žmurke, „Između dve vatre“ ili „Neka bije“, preskakali konopac... Međutim, bilo je tu, među tom decom i one s kojima sam kasnije delila sudbinu na sportskom terenu, poput Ankice Bašić, s kojom sam zajedno išla u prvi razred, ili Radmile Stojšić, koja je bila stonoteniserka. 

Zašto Partizan pre Vojvodine?
Interesantno je pitanje zbog čega su se devojčice s Telepa odlučivale da košarku igraju u Partizanu, a ne u Vojvodini.
– Najbitnija je bila blizina terena našim kućama. U Partizanu smo bile u najbližem okruženju, a tek kasnije došle su u klub i neke devojke iz grada, koje su negde drugo počinjale da igraju, pa su se opredelile za dolazak na Telep. Sve u svemu, komšiluk je tu bio presudan – objasnila je Stanka Stošić Mezei.

Bilo je to neko romantičnije vreme i provodili smo ga onako kako to deca i treba da čine. Stošić Mezei u telepskom Partizanu je počela i, mnogo godina kasnije, okončala košarkašku karijeru. – Nisam nikada imala želju da promenim klub. U Partizanu sam bila od 1958, pa sve do 1975. godine, kada sam se udala. Bilo je u međuvremenu poziva da promenim klub, zvao me je francuski Klermonferan, trebao je sa mnom da ide i suprug Lacika Mezei, ali se potrefilo da je on baš tada morao da ode na odsluženje vojnog roka i sve to je propalo. Odustala sam, jer sam želela da tamo odemo zajedno. Košarka je, dakle, lagano ulazila u život naše sagovornice.

Igranje na otvorenom
U počecima, Partizan je domaćin bio na otvorenom terenu, pod vedrim, često i na baš takvim nebom.
– Volela sam, kao i svaka devojka, da mi uvek frizura bude kako treba. Kada bi pala kiša, doskočile bismo joj time što smo stavile i vezale kesu na glavu i tako igrale. Lopta je bila kožna i, kada bi napolju padalo, ona bi se natopila i postajala jako klizava. Zbog toga smo je hvatali u stilu „Između četiri vatre“, jer bi nam, u suprotnom, ona ispadala iz ruku. Uz to, kada bismo je vodile, dešavalo se da upadne u baru, napravi „buć“ i u bari i ostane, odnosno ne odskoči – evocirala je lepe uspomene Stanka Stošić Mezei.

– Nikada nisam razmišljala na taj način da bi košarka mogla da postane moje opredeljenje. Sve slobodno vreme, međutim, provodila sam na otvorenom terenu, igrajući basket „tri na tri“. Postojala je sala koja nije zadovoljavala uslove da se makar on u njoj igra, a kamoli prava košarka „pet na pet“. Ovaj sport bio je za mene izazov, možda i zato što, građom i visinom, nisam odgovarala njegovim zahtevima. Kasnije se to popravilo, dosegla sam, za ono vreme, pristojnu visinu od 168 cm. Igrala sam beka-šutera, a na početku i krilo, pošto sam bila veoma brza i umela sam veoma lako da ukradem loptu rivalkama. Uz to, izuzetno sam volela da skačem s visokim košarkašicama, koje bih, kada se one odraze, čekala da krenu s prizemljenjem i tada bih im otela loptu.

Treće mesto
Stanka Stošić Mezei bila je košarkašica Partizana kada je ta ekipa, krajem šezdesetih godina prošlog veka, osvojila treće mesto u državi.
– Baš 1969. godine Vojvodina je postala šampion, iskreno, ne sećam se ko je bio drugoplasirani, a nama je pripalo treće mesto. Našu igru nosile su starije igračice, sećam se Marije Miče, Ane Mesaroš, sestara Vere i Julije Pavlik, a nailazile smo Bašićeva, Turanska i ja... Naši dueli s Vojvodinom ostali su zapamćeni, posebno kada smo igrali na Sajmištu, pred 3.000 ljudi i u fantastičnoj atmosferi. Rivalstvo je, barem na početku, bilo veliko, mi smo bile bolje, da bi se to kasnije pretvorilo u dominaciju Vojvodine, posebno po dolasku na mesto trenera Ladislava Demšara – prisetila se Stanka.

– Tada smo, u finalu omladinskog prvenstva Jugoslavije, na Kalemegdanu pobedile Crvenu zvezdu. Ta naša ekipa polako se uklapala u seniorsku i postala je kostur tima Telepčanki u kasnijem periodu, kada smo nastupale, i to s velikim uspehom, u Prvoj ligi Jugoslavije. Trener Ratgeber bio je nastavnik fizičkog u OŠ „Jožef Atila“, a devojčice i devojke s Telepa bile su predodređene da budu fizički aktivne, pa je mogao da napravi dobru selekciju. Bio je posvećen košarci, a sa svojim učenicama bio je kao roditelj ili stariji brat i pratio je pažljivo njihovo ponašanje, uspeh u školi i to ko dolazi na treninge, a ko ne. Pamtim ga samo po najboljem, tim pre što je od svake igračice umeo da izvuče maksimum, nagradi je i motiviše za još bolji rad.

Kvalitet i agresivnost u igri koje su je odlikovale, Stanku su ubrzo uvele i u reprezentaciju Jugoslavije.

– Dobijala sam od trenera minute u igri i često sam, na počecima, imala zadatke da čuvam najopasniju igračicu po naš koš. Pamtim rivalstvo s Marijom Veger iz Vojvodine i ono je počelo već od prvih dana, a da toga nismo bile ni svesne. Ni ona, ispočetka, nije imala drugačije obaveze, a tek mnogo kasnije shvatile smo obe da je to postalo upravo – rivalstvo. Nadmetale smo se međusobno, sa željom da pokažemo snagu i znanje onome ko zna da igra. Elem, 1965. godine, na Evropskom juniorskom prvenstvu u Bugarskoj, naša selekcija osvojila je srebro, pa smo nas četiri-pet ušle i u seniorsku reprezentaciju naše zemlje.

Besprekorna s linije penala
Stošić Mezei redovno je bila prva u kontranapadima svog tima, pa su je rivalke često faulovima zaustavljale u prodorima i slale na liniju penala. Međutim, to im se baš i nije isplaćivalo.
– Zaista sam izvodila dosta slobodnih bacanja i u tome bila besprekorna – uz osmeh je kazala naša sagovornica. – Zbog toga sam, po pravilu, bili ili na samom vrhu, ili visoko kotirana u ovom segmentu, u Prvoj saveznoj ligi Jugoslavije.

Medalja iz Bugarske najavljivala je, na neki poseban način, da će i seniorska selekcija, već 1968. godine, uspeti da osvoji prvu medalju za našu žensku košarku na EP održanom u Mesini, na Siciliji.

– Selektor Demšar i čitava naša ekipa, ispraćeni smo na prvenstvo bez nekih velikih očekivanja. Međutim, od utakmice do utakmice, shvatili smo da možemo puno. U timu smo imali sve što nam je bilo potrebno i dobili smo sve utakmice koje je trebalo da dobijemo. Ruskinje su tada bile prejake ne samo za nas, već i za sve ostale selekcije, jer imale su 216 cm visoku Uljanu Semjonovu i s njima nismo mogle. Finale se tada nije igralo, bio je turnirski sistem, a mi smo osvojile srebrnu medalju. Velika radost vladala je kod nas, naša sreća bila je još veća, a ta medalja donela nam je kasnije i nacionalno priznanje, koje, nekima od nas, znači veoma mnogo. I kao samo priznanje, ali i finansijski.

Basket s momcima
U vreme kada je Stanka Mezei, zajedno s ekipom, beležila najbolje rezultate, Partizan je imao i mušku ekipu, ali ona nije po rezultatima bila ravnopravna damama.
– Svakako smo se lepo družili i često bismo međusobno igrali basket ili igru „Beogradske“ – objasnila je Stošić Mezei. – Bilo je i duela „pet na pet“, ali više s juniorskim muškim timom, jer su prvotimci bili mnogo snažniji i jači. Ni njima nije odgovaralo da se mere s nama, iako su bili pažljivi, pa smo s juniorima redovno vodili bitke na treninzima i tu pokazivali našu snagu.

Već 1970, na EP u Holandiji, usledila je bronza za Jugoslaviju.

– To je već bila drugačija, znatno podmlađena ekipa. To prvenstvo pamtim po tome što sam odigrala jako dobro susret za treće mesto, u sali za koju smo se pitali da li u njoj može uopšte da se igra Evropsko prvenstvo. Bila je skučena i nisi imao gde da se okreneš uz aut-liniju. Ni tada očekivanja od nas nisu bila velika, ali je naša želja da se ponovo popnemo na pobedničko postolje bila izuzetna. Tada je Maljčika (Marija Veger, op. A. P.) bila dominantna i zaista centralna figura čitavog takmičenja.

Čak pet Novosađanki – Marija Veger, Stanka Stošić, Irena Gal, Ankica Bašić i Ana Tot – bile su u sastavu nacionalnog tima. Da li se odnos Novosađana prema svima vama malo promenio posle svega?

– Prepoznavali su nas na ulici, a ja sam, posebno, radila u tadašnjem ZOIL-u, danas DDOR-u Novi Sad, gde sam stalno imale kontakte s ljudima, pa sam imala priliku da osetim da me prepoznaju, da razgovaram s njima i osećala sam zadovoljstvo zbog svega. Bilo nas je i u uličnim novinama, u štampi, ali nisam uveče odlazila na Korzo, jer smo tada imale treninge. Dobro je bilo to što smo imale „drugog oca“, čika Franju Kremera, koji je, zajedno s Petrom Kelerom, predsednikom Partizana, koji su me, čim sam završila srednju školu, zaposlili u ZOIL-u, što mi je tada zaista mnogo značilo. Mogla sam odmah finansijski da pomognem roditeljima i to me je ispunjavalo. Pokušavala sam da studiram, ali više dovoljno vremena nisam imala.

Od reprezentacije se Stanka Stošić Mezei oprostila 1974. godine.

– Bila je to moja odluka. Imala sam dve operacije kolena, povrede su me mučile i sputavale i rešila sam da je bilo dosta. Sledeće godine sam završila karijeru, a već 1976. godine dobila sam sina Stevana, dve godine kasnije i ćerku Gabrijelu. Danas imam četvoro unučadi i to me danas podmlađuje i ispunjava. Suprug, Ladislav Mezei, uvek je bio stub porodice i svima nam je ulivao vetar u leđa, ali, nažalost, nedavno je preminuo – dodala je Stanka Stošić Mezei.

Za kraj, nekadašnja sjajna košarkašica rekla je da danas vrlo retko gleda žensku košarku, a da voli da pogleda susrete odbojke, fudbal je bila „primorana“, uz muža, da prati na TV-u, kao i stoni tenis i tenis. Ipak, prezasićena je sportom, unuci su njen svet i u i u njemu uživa.