(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: СТАНКА СТОШИЋ МЕЗЕИ, НЕКАДАШЊА КОШАРКАШКА РЕПРЕЗЕНТАТИВКА С ЕВРОПСКИМ ОДЛИЧЈИМА Девојчица која није желела да одустане

Такво окружење омогућавало им је, како су потврдили многи од њих, свакодневно играње „од јутра до сутра“, по пољанама, сокацима и двориштима. Нису сигурно имали благодати попут данашњих клинаца: интернет, компјутере, мобилне телефоне и конзоле за игрице, али су и те како умели по читав дан да трче, умусају се и буду – срећни. 

Једно од те деце била је и Станка Стошић, удато Мезеи, рођена 1947. године, која је израсла у врсну спортисткињу, репрезентативку и освајачицу првих медаља за југословенску репрезентативну женску кошарку. – Рођена сам и живела на новосадском Телепу – рекла је она. 

– Моји први спортски кораци повезани су са Основном школом „Јожеф Атила“ коју сам похађала, да бих касније прешла у ОШ „Никола Тесла“, када је она била изграђена. Дакле, кошарку сам открила уз Ладислава Ратгебера – Кенику, који је окупљао девојчице за које је мислио да могу да му буду у избору за екипу Партизана, чији је тренер био. Ја свакако нисам спадала у ту категорију, пошто сам била врло ниска у периоду када сам имала 11 година. Девојка из комшилука, старија од мене четири године, већ је била у Партизану и ја сам се, самоиницијативно, прикључила тренинзима. Повремено сам била удаљавана, речима да баш и не морам да долазим, али била сам довољно упорна и нисам мислила да такве предлоге треба да прихватим. Напротив... 

Тренирала сам веома озбиљно, чак и мимо тренинга, јер ми је терен био у близини куће у којој сам живела. Станка је таленат показивала и у другим спортовима, у којима је, можда, могла такође да оствари лепу каријеру. – Била сам добра у трчању на дугим пругама, као и у рукомету, али је кошарка била моја прва љубав и изазов који сам следила. Мој четири године старији брат, Стојадин, био је дизач тегова, имао је тренинге управо у Партизану, па сам с њим одлазила и тамо. Наши родитељи нису имали ништа против спорта, важно им је било да нисмо на улици да се по њој вијамо, иако је све то било за децу. 

Није било толико саобраћаја, самим тим ни страха да нешто може да нам се догоди. И Шодрош нам је био у близини, где смо одлазили на купање, али су, ипак, прихватили кошарку као мој избор. Другови и другарице Станкини, живели су као сва друга деца, играјући се, до бесвести. – Играли смо се разних игара, попут жмурке, „Између две ватре“ или „Нека бије“, прескакали конопац... Међутим, било је ту, међу том децом и оне с којима сам касније делила судбину на спортском терену, попут Анкице Башић, с којом сам заједно ишла у први разред, или Радмиле Стојшић, која је била стонотенисерка. 

Зашто Партизан пре Војводине?
Интересантно је питање због чега су се девојчице с Телепа одлучивале да кошарку играју у Партизану, а не у Војводини.
– Најбитнија је била близина терена нашим кућама. У Партизану смо биле у најближем окружењу, а тек касније дошле су у клуб и неке девојке из града, које су негде друго почињале да играју, па су се определиле за долазак на Телеп. Све у свему, комшилук је ту био пресудан – објаснила је Станка Стошић Мезеи.

Било је то неко романтичније време и проводили смо га онако како то деца и треба да чине. Стошић Мезеи у телепском Партизану је почела и, много година касније, окончала кошаркашку каријеру. – Нисам никада имала жељу да променим клуб. У Партизану сам била од 1958, па све до 1975. године, када сам се удала. Било је у међувремену позива да променим клуб, звао ме је француски Клермонферан, требао је са мном да иде и супруг Лацика Мезеи, али се потрефило да је он баш тада морао да оде на одслужење војног рока и све то је пропало. Одустала сам, јер сам желела да тамо одемо заједно. Кошарка је, дакле, лагано улазила у живот наше саговорнице.

Играње на отвореном
У почецима, Партизан је домаћин био на отвореном терену, под ведрим, често и на баш таквим небом.
– Волела сам, као и свака девојка, да ми увек фризура буде како треба. Када би пала киша, доскочиле бисмо јој тиме што смо ставиле и везале кесу на главу и тако играле. Лопта је била кожна и, када би напољу падало, она би се натопила и постајала јако клизава. Због тога смо је хватали у стилу „Између четири ватре“, јер би нам, у супротном, она испадала из руку. Уз то, када бисмо је водиле, дешавало се да упадне у бару, направи „бућ“ и у бари и остане, односно не одскочи – евоцирала је лепе успомене Станка Стошић Мезеи.

– Никада нисам размишљала на тај начин да би кошарка могла да постане моје опредељење. Све слободно време, међутим, проводила сам на отвореном терену, играјући баскет „три на три“. Постојала је сала која није задовољавала услове да се макар он у њој игра, а камоли права кошарка „пет на пет“. Овај спорт био је за мене изазов, можда и зато што, грађом и висином, нисам одговарала његовим захтевима. Касније се то поправило, досегла сам, за оно време, пристојну висину од 168 цм. Играла сам бека-шутера, а на почетку и крило, пошто сам била веома брза и умела сам веома лако да украдем лопту ривалкама. Уз то, изузетно сам волела да скачем с високим кошаркашицама, које бих, када се оне одразе, чекала да крену с приземљењем и тада бих им отела лопту.

Треће место
Станка Стошић Мезеи била је кошаркашица Партизана када је та екипа, крајем шездесетих година прошлог века, освојила треће место у држави.
– Баш 1969. године Војводина је постала шампион, искрено, не сећам се ко је био другопласирани, а нама је припало треће место. Нашу игру носиле су старије играчице, сећам се Марије Миче, Ане Месарош, сестара Вере и Јулије Павлик, а наилазиле смо Башићева, Туранска и ја... Наши дуели с Војводином остали су запамћени, посебно када смо играли на Сајмишту, пред 3.000 људи и у фантастичној атмосфери. Ривалство је, барем на почетку, било велико, ми смо биле боље, да би се то касније претворило у доминацију Војводине, посебно по доласку на место тренера Ладислава Демшара – присетила се Станка.

– Тада смо, у финалу омладинског првенства Југославије, на Калемегдану победиле Црвену звезду. Та наша екипа полако се уклапала у сениорску и постала је костур тима Телепчанки у каснијем периоду, када смо наступале, и то с великим успехом, у Првој лиги Југославије. Тренер Ратгебер био је наставник физичког у ОШ „Јожеф Атила“, а девојчице и девојке с Телепа биле су предодређене да буду физички активне, па је могао да направи добру селекцију. Био је посвећен кошарци, а са својим ученицама био је као родитељ или старији брат и пратио је пажљиво њихово понашање, успех у школи и то ко долази на тренинге, а ко не. Памтим га само по најбољем, тим пре што је од сваке играчице умео да извуче максимум, награди је и мотивише за још бољи рад.

Квалитет и агресивност у игри које су је одликовале, Станку су убрзо увеле и у репрезентацију Југославије.

– Добијала сам од тренера минуте у игри и често сам, на почецима, имала задатке да чувам најопаснију играчицу по наш кош. Памтим ривалство с Маријом Вегер из Војводине и оно је почело већ од првих дана, а да тога нисмо биле ни свесне. Ни она, испочетка, није имала другачије обавезе, а тек много касније схватиле смо обе да је то постало управо – ривалство. Надметале смо се међусобно, са жељом да покажемо снагу и знање ономе ко зна да игра. Елем, 1965. године, на Европском јуниорском првенству у Бугарској, наша селекција освојила је сребро, па смо нас четири-пет ушле и у сениорску репрезентацију наше земље.

Беспрекорна с линије пенала
Стошић Мезеи редовно је била прва у контранападима свог тима, па су је ривалке често фауловима заустављале у продорима и слале на линију пенала. Међутим, то им се баш и није исплаћивало.
– Заиста сам изводила доста слободних бацања и у томе била беспрекорна – уз осмех је казала наша саговорница. – Због тога сам, по правилу, били или на самом врху, или високо котирана у овом сегменту, у Првој савезној лиги Југославије.

Медаља из Бугарске најављивала је, на неки посебан начин, да ће и сениорска селекција, већ 1968. године, успети да освоји прву медаљу за нашу женску кошарку на ЕП одржаном у Месини, на Сицилији.

– Селектор Демшар и читава наша екипа, испраћени смо на првенство без неких великих очекивања. Међутим, од утакмице до утакмице, схватили смо да можемо пуно. У тиму смо имали све што нам је било потребно и добили смо све утакмице које је требало да добијемо. Рускиње су тада биле прејаке не само за нас, већ и за све остале селекције, јер имале су 216 цм високу Уљану Семјонову и с њима нисмо могле. Финале се тада није играло, био је турнирски систем, а ми смо освојиле сребрну медаљу. Велика радост владала је код нас, наша срећа била је још већа, а та медаља донела нам је касније и национално признање, које, некима од нас, значи веома много. И као само признање, али и финансијски.

Баскет с момцима
У време када је Станка Мезеи, заједно с екипом, бележила најбоље резултате, Партизан је имао и мушку екипу, али она није по резултатима била равноправна дамама.
– Свакако смо се лепо дружили и често бисмо међусобно играли баскет или игру „Београдске“ – објаснила је Стошић Мезеи. – Било је и дуела „пет на пет“, али више с јуниорским мушким тимом, јер су првотимци били много снажнији и јачи. Ни њима није одговарало да се мере с нама, иако су били пажљиви, па смо с јуниорима редовно водили битке на тренинзима и ту показивали нашу снагу.

Већ 1970, на ЕП у Холандији, уследила је бронза за Југославију.

– То је већ била другачија, знатно подмлађена екипа. То првенство памтим по томе што сам одиграла јако добро сусрет за треће место, у сали за коју смо се питали да ли у њој може уопште да се игра Европско првенство. Била је скучена и ниси имао где да се окренеш уз аут-линију. Ни тада очекивања од нас нису била велика, али је наша жеља да се поново попнемо на победничко постоље била изузетна. Тада је Маљчика (Марија Вегер, оп. А. П.) била доминантна и заиста централна фигура читавог такмичења.

Чак пет Новосађанки – Марија Вегер, Станка Стошић, Ирена Гал, Анкица Башић и Ана Тот – биле су у саставу националног тима. Да ли се однос Новосађана према свима вама мало променио после свега?

– Препознавали су нас на улици, а ја сам, посебно, радила у тадашњем ЗОИЛ-у, данас ДДОР-у Нови Сад, где сам стално имале контакте с људима, па сам имала прилику да осетим да ме препознају, да разговарам с њима и осећала сам задовољство због свега. Било нас је и у уличним новинама, у штампи, али нисам увече одлазила на Корзо, јер смо тада имале тренинге. Добро је било то што смо имале „другог оца“, чика Фрању Кремера, који је, заједно с Петром Келером, председником Партизана, који су ме, чим сам завршила средњу школу, запослили у ЗОИЛ-у, што ми је тада заиста много значило. Могла сам одмах финансијски да помогнем родитељима и то ме је испуњавало. Покушавала сам да студирам, али више довољно времена нисам имала.

Од репрезентације се Станка Стошић Мезеи опростила 1974. године.

– Била је то моја одлука. Имала сам две операције колена, повреде су ме мучиле и спутaвале и решила сам да је било доста. Следеће године сам завршила каријеру, а већ 1976. године добила сам сина Стевана, две године касније и ћерку Габријелу. Данас имам четворо унучади и то ме данас подмлађује и испуњава. Супруг, Ладислав Мезеи, увек је био стуб породице и свима нам је уливао ветар у леђа, али, нажалост, недавно је преминуо – додала је Станка Стошић Мезеи.

За крај, некадашња сјајна кошаркашица рекла је да данас врло ретко гледа женску кошарку, а да воли да погледа сусрете одбојке, фудбал је била „приморана“, уз мужа, да прати на ТВ-у, као и стони тенис и тенис. Ипак, презасићена је спортом, унуци су њен свет и у и у њему ужива.