(FOTO) BANATSKI MESARI NE ŠTEDE NA JEDNOM SASTOJKU ZA KOBASICE Željko iz Kikinde pravi ih BELOLUČENE, a sin mu osmislio POSEBNU pečenjaru- evo i kakvu!

Prvi mrazevi ne donose samo inje na ravnicu, već i miris dima koji najavljuje tradiciju dugu vekovima. U Banatu je to vreme svinjokolja i pravljenja domaće kobasice, ali ne bilo kakve. Ovde se čuva receptura koja ovu kobasicu izdvaja od sremskih ili bačkih. Tu tradiciju neguje Željko Rašević, majstor zanata koji je miris belog luka i sveže svinjetine upio još kao dečak.

"U Vojvodini se svuda prave dobre kobasice, to da se zna. Ali mi banatski mesari, pogotovo ovde na severu, imamo jednu naviku, a to je da ne štedimo na belom luku. Kod nas se taj beli luk ne dodaje samo radi ukusa, već se on kod nas dodaje u značajno većoj količini nego što je to uobičajeno u Sremu ili Bačkoj", objašnjava Željko Rašević iz Kikinde.

Međutim, da ne bude dosadno, već decenijama postoji neslaganje u vezi sa banatskim kobasicama.

"Paprika je razlog neslaganja. Dimljenje je kratko, tek nekoliko dana. Samo da se osuši i dobije onaj fini, zlatno-žuti ton i blagi miris dima. Predugo dimljenje bi previše dominiralo ukusom belog luka, a to ovde nije cilj. Na kraju, dobija se proizvod koji je idealan za prženje i kuvanje, ali i za sušenje", priča Rašević.

Asortiman se proširio, pa se u proces uključila i mladost. Željkov sin Boris, srednjoškolac, osmislio je i konstruisao pokretnu pečenjaru.

"Nisam želeo da otac ide do komšija da peče, već sam osmilio i kosntruisao pečenjaru koja je pokretna i može da se na njoj peče i do 20 prasadi ili jagnjadi", nadovezao se Boris Rašević.

Belolučna kobasica je srce zimske trpeze u Banatu – jede se pržena uz jaja, kuva se u pasulju i kupusu, ili se prosto seče tanko, kao suhomesnati delikates. Miris dima i belog luka koji se širi Kikindom ovih dana je više od mirisa. To je miris tradicije, dokaz da se identitet jednog kraja, pa i Vojvodine, može pronaći u tako jednostavnim stvarima kao što je pažljivo odabran začin.