(ФОТО) БАНАТСКИ МЕСАРИ НЕ ШТЕДЕ НА ЈЕДНОМ САСТОЈКУ ЗА КОБАСИЦЕ Жељко из Кикинде прави их БЕЛОЛУЧЕНЕ, а син му осмислио ПОСЕБНУ печењару- ево и какву!

Први мразеви не доносе само иње на равницу, већ и мирис дима који најављује традицију дугу вековима. У Банату је то време свињокоља и прављења домаће кобасице, али не било какве. Овде се чува рецептура која ову кобасицу издваја од сремских или бачких. Ту традицију негује Жељко Рашевић, мајстор заната који је мирис белог лука и свеже свињетине упио још као дечак.

"У Војводини се свуда праве добре кобасице, то да се зна. Али ми банатски месари, поготово овде на северу, имамо једну навику, а то је да не штедимо на белом луку. Код нас се тај бели лук не додаје само ради укуса, већ се он код нас додаје у значајно већој количини него што је то уобичајено у Срему или Бачкој", објашњава Жељко Рашевић из Кикинде.

Међутим, да не буде досадно, већ деценијама постоји неслагање у вези са банатским кобасицама.

"Паприка је разлог неслагања. Димљење је кратко, тек неколико дана. Само да се осуши и добије онај фини, златно-жути тон и благи мирис дима. Предуго димљење би превише доминирало укусом белог лука, а то овде није циљ. На крају, добија се производ који је идеалан за пржење и кување, али и за сушење", прича Рашевић.

Асортиман се проширио, па се у процес укључила и младост. Жељков син Борис, средњошколац, осмислио је и конструисао покретну печењару.

"Нисам желео да отац иде до комшија да пече, већ сам осмилио и коснтруисао печењару која је покретна и може да се на њој пече и до 20 прасади или јагњади", надовезао се Борис Рашевић.

Белолучна кобасица је срце зимске трпезе у Банату – једе се пржена уз јаја, кува се у пасуљу и купусу, или се просто сече танко, као сухомеснати деликатес. Мирис дима и белог лука који се шири Кикиндом ових дана је више од мириса. То је мирис традиције, доказ да се идентитет једног краја, па и Војводине, може пронаћи у тако једноставним стварима као што је пажљиво одабран зачин.