„IGRALA BIH SE I VIDELA DVE LOPTE” Mala Mo, nekad kraljica teniskih terena, u 51. godini otkrila retko neurološko oboljenje
Monika Seleš, bivša teniska zvezda, doživela je nekoliko retkih nesreća u životu. U aprilu 1993. godine, Selešova je igrala na turniru u Nemačkoj kada ju je jedan obožavalac, opsednut njenom rivalkom Stefi Graf, izbo na terenu.
Nakon tog zastrašujućeg napada bila je odsutna iz tenisa dve godine.
Nedavno je Selešovoj, sada u 51. godini, dijagnostikovano relativno retko neurološko oboljenje — mijastenija gravis (teška slabost mišića). O svojoj bolesti javno je progovorila na US Openu ovog leta, tri godine nakon dijagnoze. Prve simptome vezuje za 2019. godinu, kada je počela da primećuje dvostruku sliku i ekstremnu slabost u rukama i nogama. Na terenu bi umesto jedne lopte videla dve.
„Igrala bih se sa decom ili članovima porodice i promašila loptu. Pomislila bih: ‘Da, vidim dve lopte.’ To su očigledno simptomi koje ne možete ignorisati“, kaže Selešova. „Za mene je tada počelo ovo putovanje. Trebalo mi je dosta vremena da to prihvatim i otvoreno govorim o tome, jer je to teško stanje. Ono značajno utiče na moj svakodnevni život.“
Mijastenija gravis je autoimuno oboljenje koje utiče na rad voljnih mišića. Nastaje kada imuni sistem napada neuromuskularnu sinapsu — mesto gde se mišići susreću sa nervnim ćelijama. To smanjuje sposobnost prenosa neurotransmitera preko tog spoja, što narušava kontrakciju i funkcionisanje mišića. Najčešće pogađa mišiće koji kontrolišu oči i kapke, izraze lica, žvakanje, gutanje i govor, ali može uticati na većinu delova tela.
Uobičajeni simptomi mijastenije gravis uključuju spuštene kapke, dvostruku sliku, poteškoće u pravljenju izraza lica i probleme sa žvakanjem i gutanjem. Osobe sa ovom bolešću mogu imati nejasan govor, slabost mišića ruku, nogu i vrata, kao i kratak dah. Simptomi se uglavnom pogoršavaju kada je osoba umorna — mnogima su najozbiljniji pred kraj dana, a poboljšavaju se nakon odmora i sna.
Procene pokazuju da mijastenija gravis pogađa između 150 i 200 ljudi na milion stanovnika širom sveta, dok je studija neurološkog odeljenja bolnice Sent Vinsent u Dablinu utvrdila prevalenciju od 15,38 na 100.000 u Irskoj. Bolest najčešće pogađa mlade žene (ispod 40 godina) i starije muškarce (preko 60 godina), ali se može javiti u bilo kojem životnom dobu.
Prvi simptomi često dolaze i prolaze, što zajedno sa retkošću bolesti često dovodi do odlaganja dijagnoze. Selešova je morala da prođe kroz dve godine testiranja i snimanja pre nego što joj je postavljena dijagnoza.
Glavni test za mijasteniju gravis je analiza krvi u potrazi za tipom antitela koja napada neuromuskularnu sinapsu. Međutim, ne mora svaka osoba sa ovom bolešću imati visok nivo antitela, što dodatno otežava dijagnostiku. Ostali testovi uključuju elektromiografiju, koja može otkriti poremećaj u prenosu signala iz nerva do mišića, kao i CT ili MRI skeniranje.
Uz sve neizvesnosti, uzrok mijastenije gravis još uvek nije poznat. Smatra se da je povezan sa timusom, malom žlezdom smeštenom iza grudne kosti. Veruje se da timus proizvodi antitela koja napadaju neuromuskularnu sinapsu.
Ne postoji lek za mijasteniju gravis, pa se lečenje fokusira na smanjenje slabosti mišića. Piridostigmin je prvi izbor terapije i deluje tako što sprečava razgradnju neurotransmitera acetilholina na neuromuskularnoj sinapsi. Takođe se koriste steroidi i imunosupresivni lekovi, dok kod nekih pacijenata operacija uklanjanja timusne žlezde može pomoći.
Opisujući svoje iskustvo sa mijastenijom gravis, Selešova doprinosi većoj svesti o ovom retkom oboljenju.
