„ИГРАЛА БИХ СЕ И ВИДЕЛА ДВЕ ЛОПТЕ” Мала Мо, некад краљица тениских терена, у 51. години открила ретко неуролошко обољење
Моника Селеш, бивша тениска звезда, доживела је неколико ретких несрећа у животу. У априлу 1993. године, Селешова је играла на турниру у Немачкој када ју је један обожавалац, опседнут њеном ривалком Стефи Граф, избо на терену.
Након тог застрашујућег напада била је одсутна из тениса две године.
Недавно је Селешовој, сада у 51. години, дијагностиковано релативно ретко неуролошко обољење — мијастенија гравис (тешка слабост мишића). О својој болести јавно је проговорила на УС Опену овог лета, три године након дијагнозе. Прве симптоме везује за 2019. годину, када је почела да примећује двоструку слику и екстремну слабост у рукама и ногама. На терену би уместо једне лопте видела две.
„Играла бих се са децом или члановима породице и промашила лопту. Помислила бих: ‘Да, видим две лопте.’ То су очигледно симптоми које не можете игнорисати“, каже Селешова. „За мене је тада почело ово путовање. Требало ми је доста времена да то прихватим и отворено говорим о томе, јер је то тешко стање. Оно значајно утиче на мој свакодневни живот.“
Мијастенија гравис је аутоимуно обољење које утиче на рад вољних мишића. Настаје када имуни систем напада неуромускуларну синапсу — место где се мишићи сусрећу са нервним ћелијама. То смањује способност преноса неуротрансмитера преко тог споја, што нарушава контракцију и функционисање мишића. Најчешће погађа мишиће који контролишу очи и капке, изразе лица, жвакање, гутање и говор, али може утицати на већину делова тела.
Уобичајени симптоми мијастеније гравис укључују спуштене капке, двоструку слику, потешкоће у прављењу израза лица и проблеме са жвакањем и гутањем. Особе са овом болешћу могу имати нејасан говор, слабост мишића руку, ногу и врата, као и кратак дах. Симптоми се углавном погоршавају када је особа уморна — многима су најозбиљнији пред крај дана, а побољшавају се након одмора и сна.
Процене показују да мијастенија гравис погађа између 150 и 200 људи на милион становника широм света, док је студија неуролошког одељења болнице Сент Винсент у Даблину утврдила преваленцију од 15,38 на 100.000 у Ирској. Болест најчешће погађа младе жене (испод 40 година) и старије мушкарце (преко 60 година), али се може јавити у било којем животном добу.
Први симптоми често долазе и пролазе, што заједно са реткошћу болести често доводи до одлагања дијагнозе. Селешова је морала да прође кроз две године тестирања и снимања пре него што јој је постављена дијагноза.
Главни тест за мијастенију гравис је анализа крви у потрази за типом антитела која напада неуромускуларну синапсу. Међутим, не мора свака особа са овом болешћу имати висок ниво антитела, што додатно отежава дијагностику. Остали тестови укључују електромиографију, која може открити поремећај у преносу сигнала из нерва до мишића, као и ЦТ или МРИ скенирање.
Уз све неизвесности, узрок мијастеније гравис још увек није познат. Сматра се да је повезан са тимусом, малом жлездом смештеном иза грудне кости. Верује се да тимус производи антитела која нападају неуромускуларну синапсу.
Не постоји лек за мијастенију гравис, па се лечење фокусира на смањење слабости мишића. Пиридостигмин је први избор терапије и делује тако што спречава разградњу неуротрансмитера ацетилхолина на неуромускуларној синапси. Такође се користе стероиди и имуносупресивни лекови, док код неких пацијената операција уклањања тимусне жлезде може помоћи.
Описујући своје искуство са мијастенијом гравис, Селешова доприноси већој свести о овом ретком обољењу.
