(VIDEO) MALA ZOA IZ NOVOG SADA IMA SAMO PET I PO GODINA, ALI IZA SEBE NA STOTINE SKLEKOVA Svakodnevno je sa roditeljima u teretani, a kada vidite šta sve radi izmamiće vam osmeh na lice
Zoa Judin iz Novog Sada ima samo pet i po godina, ali snagu, samopouzdanje i životnu energiju koje bi poželeli i mnogi odrasli.
Dok njeni vršnjaci već počinju da vise na telefonima, ona se sa osmehom na licu penje uz konopac s rancem punim tegova, radi sklekove, trči humanitarne trke od četiri kilometara i ozbiljno trenira u teretani. Sve to iz ljubavi, bez ikakve prisile.
To nije sve, jer kad izađe iz teretane, presvlači se u široke pantalone i udobne patike i kreće na časove hip-hopa. Često je možete videti i na skejtu kako s vetrom u kosi juri niz ulicu. I pored svega toga ona je i dalje devojčica koja obožava haljinice, šnalice, šminku…
Njen otac Boris Judin je bio prvak sveta u kajtbordu, majka Tamara Stojisavljević trenirala je boks i kik-boks. Zoa odmalena gleda treninge u krosfit klubu koji drže njeni roditelji.
– Ona je bukvalno već s mesec dana bila u kolicima dok mi treniramo, sa sedam meseci je prohodala samostalno. Deca upijaju odraz roditelja, gledaju ih i upijaju, za Zou može da se kaže da od rođenja trenira. Motoričke i fizičke sposobnosti su joj veće i razvijenije, ona radi i dosta komplikovanijih „skilova“ za svoje godine, teže pokrete i stvari nego što ja mogu da naučim devojku od 20 godina – priča Tamara za Kurir.
Naglašava da Zou na to niko ne prisiljava, te da ona to radi iz ljubavi.
– Ljudi govore da ne treba dete forsirati, ali ona to voli. Sama mi traži da joj napišem trening da bude jako težak. Uzme moj ranac, napuni tegovima i penje se uz kanap. Nju niko na to, naravno, ne tera, ako ne bude želela da se bavi sportom, niko je neće forsirati.
Tamara kaže i da pojedini komentarišu negativno nešto što je, ističe, pozitivno.
– Naravno da joj ne dajemo nešto što ona ne bi smela. Recimo, pre četiri meseca je slomila nogu, dva i po meseca je bila u gipsu, čak su razmatrali i operaciju, ali se ona uz vežbice oporavila.
– Ona ne ide u vrtić, pre podne je sa mnom, a posle podne ide s nama na treninge i sve je to prirodno došlo. Njoj je kazna kad joj kažemo da nema treninga. Dobijamo i neke komentare kako od nje pravimo dečaka, ali ona je toliko nežna, voli ples, voli da se lepo obuče, našminka, voli muziku, sve što vole druge devojčice. Ona radi ozbiljan trening koji odrasli ljudi ne mogu da urade i, što je najvažnije, ona u tome uživa. Ona je samo normalno dete, ništa specijalno. Trči, skače, penje se na kanap, deca su nekada sve to radila, a sada već sa pet godina imaju krivu kičmu i ravna stopala.