ŠKOLA AKVARELA AKADEMSKOG SLIKARA BRANISLAVA MARKOVIĆA U MUZEJU VOJVODINE Crtež je najbolji EKG duše

I u životu ovog umetnika akvarel ne bi zauzimao značajno mesto da se, po diplomiranju na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu 1979. godine, nije našao u situaciji u kojoj nije imao drugog izbora.

– Akvarelom sam počeo da se bavim u samom početku iz čiste nemogućnosti da rešim problem ateljea, jer ga nisam imao, inače bih verovatno odmah, kao i svi slikari, krenuo na ulje i na „ozbiljne” tehnike – priseća se naš sagovornik. – Sreća u nesreći je bila ta što sam imao samo spavaću sobu u stanu kod roditelja, gde ne vredi raditi uljem zbog hemije, tako da ono što sam mogao da radim u sobi bio je akvarel. U početku su to bili bojažljivi akvareli, malog formata, neuki, nisam ni tehniku poznavao, jer na Akademiji se, nažalost, akvarel ne izučava.

Ipak, to ga nije sprečilo da decenijama kasnije drži školu posvećenu ovoj tehnici i to u jednoj od najeminentnijih ustanova u našem gradu – Muzeju Vojvodine, gde svake subote od 10 sati, od septembra pa do juna (s tim da u januaru, kao i tokom jula i avgusta imaju „raspust”), imaju dvočasovna druženja.

– Naša škola je mnogima promenila živote, učinila ih kvalitetnijim, a ja sam ponosan i srećan što je tako. Ima onih koji dođu i kažu kako nemaju talenta za slikanje, ali ne možete ni da znate da li ga imate ako niste probali. Bitan je rad, jer umetnost je veština koja se stiče vežbom, a ne učenjem. Uvek volim da kažem da je crtež najbolji EKG duše, jer prilikom crtanja i slikanja ruka vam titra kao srce, pa je linija nekad isprekidana, a kad ste mirni, onda su linije ovalne. To je nesvestan proces – pojašnjava Marković, zahvaljujući kome je akvarel postao prepoznatljiv u našem gradu, čak do te mere da je pre deset godina osnovano i Društvo akvarelista „Vir”.

Među polaznicima u školi ima raznih uzrasta i profila, ali sve ih povezuje ista želja – da se oprobaju u akvarelu.

– Slikanje je za mene kao meditacija – kaže Nevena Baloš, koja dolazi u školu već godinu dana. – Po prirodi sam perfekcionista, realista, a akvarel mi ne dâ da to budem, pa ja sebe izazivam na silu da se opustim, ali kad uspem, onda je to kao meditacija. Dopada mi se što iz časa u čas saznajem nešto novo o slikanju, ali i o sebi, kao i to što u akvarelu ne postoje greške.

S druge strane, Aleksandra Miletić je polaznica koja se priključila školi akvarela pre 13-14 godina, a onda joj se ponovo vratila 2020. Osim prijatne atmosfere na druženjima, prija joj što razvija veštine i što je subota postala dan za nju i njeno vreme.