ALARMANTNA SITUACIJA NA SRPSKIM NJIVAMA Kukuruzovina i strnjika GORE NA OKO 40.000 HEKTARA
Posle žetve kukuruza i pšenice svake godine ratari dobijaju upozorenja od Ministarstva za poljoprivredu i Ministarstva za zaštitu životne sredine da žetvene ostatke ne treba spaljivati, ali, nažalost, priča se ponavlja i ovih dana nakon žetve kukuruza.
Poljoprivredni inspektori koji od 21. oktobra sprovode kontrolu spaljivanja organskih ostataka nakon žetve na poljoprivrednom zemljištu utvrdili su spaljivanje ili opožarene površine na oko 70 lokacija u 12 jedinica lokalne samouprave, odnosno ukupno 19 katastarskih opština, saopštilo je Ministarstvo poljoprivrede sredinom ove nedelje.
Svake sezone vatre gore na njivama i nije ih malo.
- Možda svega pet do deset odsto površina žetvenih ostataka pšenice se sada spaljuju, dok je kod kukuruza taj procenat veći, oko 30 odsto jer su žetveni ostaci od kukuruza veći i nemaju svi poljoprivrednici jaku mehanizaciju da žetvene ostake zaoru na pravi način - izjavio je za Dnevnik prof. dr Miroslav Malešević. - Broj poljoprivrednika koji pribegavaju spaljivanju žetvenih ostataka pšenice i ječma je poslednjih godina drastično opao. Slama se danas ređe koristi kao prostirka, mada se prerađuje u brikete. Prilikom kombajniranja slama se dobro isitni i rasporedi po površini njive. To olakšava obradu zemljišta i pospešuje njenu razgradnju. Kod kukuruza paljenje žetvenih ostataka je učestalije jer manji proizvođači nemaju dovoljno snažnu mehanizaciju kojom bi veliku količinu ostataka izmešali sa zemljištem. S obzirom na to da se često iza kukuruza seje pšenica (na oko 50 procenata njiva), pribegava se spaljivanju.
Imajući i vodu da se kod nas pšenica proizvodi na oko 600.000 hektara,a kukuruz na oko milion, jasno je da procene kažu da se strnjika i kukuruzovina spaljuju na oko 400.000 hektara godišnje.
Prof. dr Malešević ističe da se procenjuje da se kod pšenice izgubi od 20 do 30 kilograma azota po hektaru. Kod kukuruza ta količina može biti čak i do 40 kilograma po hektaru. - Velike količine sagorele organske materije predstavljaju gubitak potencijalnog humusa, koji bi se zaoravanjem stvarao u zemljištu, uz pomoć mikroorganizama. Paljenjem se uništavaju i korisni mikroorgani, insekti, gliste..., iz zemljišta se gubi i sumpor.
Paljenje žetvenih ostataka kukuruza je učestalije jer manji proizvođači nemaju dovoljno snažnu mehanizaciju kojom bi veliku količinu ostataka izmešali sa zemljištem (prof. dr Miroslav Malešević)
Svaka biljna vrsta, napominje sagovrnik Dnevnika, ima karakterističan odnos zrna i slame. - Biološki prinos, zrno i slama, zavise od primenjene tehnologije gajenja, vremenskih uslova, od sorte to jest hibrida, načina žetve, odnosno berbe useva. Globalno posmatrano, kod pšenice je prinos slame uvek nešto veći od prinosa zrna, ali se u praksi uzima da je odnos jedan naprema jedan.
Ovas sadrži najviše azota
Prof. dr Malešević ističe da se sadržaj azota u žetvenim ostacima pšenice kreće od 0,4 do 0,8 procenta. Slično je i kod ječma, tritikalea i raži, dok kod ovsa sadržaj azota može biti i do1,2 procenata. Kukuruz sadrži od 0,5 do 0,8 procenta azota u žetvenim ostacima (stablo, listovi, kočanka i ovojni listovi klipa). Prilikom spaljivanja, sav azot, iz delova biljke koji izgori, odlazi u atmosferu.
To znači da koliki je ostvaren prinos zrna, toliki je i prinos slame. Kod kukuruza je sličan odnos zrno : kukuruzovina, ali je nivo prinosa viši nego kod pšenice. Može da se dogodi u krajnje nepovoljnim godinama da prinos zrna kukuruza bude nizak ili izostane. Tada su sve usvojene hranjive materije ostale u stablu. Spaljivljnje takvih žetvenih ostataka je krajnje štetno. Soja i suncokret stvaraju više žetvenih ostataka nego zrna. Posebno je štetno spaljivanje sojine slame. Ona sadrži najviše azota u zrnu, ali i u žetvenim ostacima.
Z. Delić
