АЛАРМАНТНА СИТУАЦИЈА НА СРПСКИМ ЊИВАМА Кукурузовина и стрњика ГОРЕ НА ОКО 40.000 ХЕКТАРА
После жетве кукуруза и пшенице сваке године ратари добијају упозорења од Министарства за пољопривреду и Министарства за заштиту животне средине да жетвене остатке не треба спаљивати, али, нажалост, прича се понавља и ових дана након жетве кукуруза.
Пољопривредни инспектори који од 21. октобра спроводе контролу спаљивања органских остатака након жетве на пољопривредном земљишту утврдили су спаљивање или опожарене површине на око 70 локација у 12 јединица локалне самоуправе, односно укупно 19 катастарских општина, саопштило је Министарство пољопривреде средином ове недеље.
Сваке сезоне ватре горе на њивама и није их мало.
- Можда свега пет до десет одсто површина жетвених остатака пшенице се сада спаљују, док је код кукуруза тај проценат већи, око 30 одсто јер су жетвени остаци од кукуруза већи и немају сви пољопривредници јаку механизацију да жетвене остаке заору на прави начин - изјавио је за Дневник проф. др Мирослав Малешевић. - Број пољопривредника који прибегавају спаљивању жетвених остатака пшенице и јечма је последњих година драстично опао. Слама се данас ређе користи као простирка, мада се прерађује у брикете. Приликом комбајнирања слама се добро иситни и распореди по површини њиве. То олакшава обраду земљишта и поспешује њену разградњу. Код кукуруза паљење жетвених остатака је учесталије јер мањи произвођачи немају довољно снажну механизацију којом би велику количину остатака измешали са земљиштем. С обзиром на то да се често иза кукуруза сеје пшеница (на око 50 процената њива), прибегава се спаљивању.
Имајући и воду да се код нас пшеница производи на око 600.000 хектара,а кукуруз на око милион, јасно је да процене кажу да се стрњика и кукурузовина спаљују на око 400.000 хектара годишње.
Проф. др Малешевић истиче да се процењује да се код пшенице изгуби од 20 до 30 килограма азота по хектару. Код кукуруза та количина може бити чак и до 40 килограма по хектару. - Велике количине сагореле органске материје представљају губитак потенцијалног хумуса, који би се заоравањем стварао у земљишту, уз помоћ микроорганизама. Паљењем се уништавају и корисни микрооргани, инсекти, глисте..., из земљишта се губи и сумпор.
Паљење жетвених остатака кукуруза је учесталије јер мањи произвођачи немају довољно снажну механизацију којом би велику количину остатака измешали са земљиштем (проф. др Мирослав Малешевић)
Свака биљна врста, напомиње саговрник Дневника, има карактеристичан однос зрна и сламе. - Биолошки принос, зрно и слама, зависе од примењене технологије гајења, временских услова, од сорте то јест хибрида, начина жетве, односно бербе усева. Глобално посматрано, код пшенице је принос сламе увек нешто већи од приноса зрна, али се у пракси узима да је однос један напрема један.
Овас садржи највише азота
Проф. др Малешевић истиче да се садржај азота у жетвеним остацима пшенице креће од 0,4 до 0,8 процента. Слично је и код јечма, тритикалеа и ражи, док код овса садржај азота може бити и до1,2 процената. Кукуруз садржи од 0,5 до 0,8 процента азота у жетвеним остацима (стабло, листови, кочанка и овојни листови клипа). Приликом спаљивања, сав азот, из делова биљке који изгори, одлази у атмосферу.
То значи да колики је остварен принос зрна, толики је и принос сламе. Код кукуруза је сличан однос зрно : кукурузовина, али је ниво приноса виши него код пшенице. Може да се догоди у крајње неповољним годинама да принос зрна кукуруза буде низак или изостане. Тада су све усвојене храњиве материје остале у стаблу. Спаљивљње таквих жетвених остатака је крајње штетно. Соја и сунцокрет стварају више жетвених остатака него зрна. Посебно је штетно спаљивање сојине сламе. Она садржи највише азота у зрну, али и у жетвеним остацима.
З. Делић
